Сурбита

Сурбита
Виртуелни музеј Сурбита (визија Completariuma)

ДОНАЦИЈЕ И СВАКА ДРУГА ПОМОЋ српским "ЗАВЕТИНАМА"- НЕОПХОДНЕ

ДОНАЦИЈЕ И СВАКА ДРУГА ПОМОЋИ ПОДРШКА „САЗВЕЖЂУ ЗАВЕТИНА“

"Заветинама" је потребна свака помоћ!

среда, 19. октобар 2016.

Измишљање традиције: "винчанско писмо" / Александар Палавестра

(одломак)

Следећи корак у путу ка винчанском писму било је дело Радивоја Пешића (1931—1999), који је према оскудним биографским подацима пореклом из Велеса у Македонији, а средином 60-их година је отишао у Италију где је остварио универзитетску каријеру (додуше за његову универзитетску каријеру у Италији није могуће дати никакву независну потврду). Такође према писањима појединих биографа Пешић је због дешифровања винчанског писма морао да бежи из Југославије, што је једно од топоса биографија псеудонаучника. Пешић је прво радио на читању етрурских текстова, према Билбијином методу, али са сасвим другачијим резултатима. Он је чувене плочице из Пиргија прочитао на крајње политички актуелан начин. Срби су и тада били жртве издаје заједљивих суседа:
И та тама донесе сву беду неутешну и нагна на размишљање о разарањима као да и богиња баци проклество на нас Словене који су овде живели, а ви пођосте у бекство и напустисте и нас и сву земљу рашанску и предасте нас разјареним Италима целу земљу и све нас сада расуте по Италији у беди издате од својих вођа који не помислише на своје нараштаје и све Словене који су могли имати срећну судбину па нека је хвала тим издајничким синовима.
Пешићеви радови објављени су у постхумно издатој књизи Винчанско писмо (1995, потом су издате и многе друге његове књиге) где је главни текст под насловом Винчанско писмо објављен на осам страна, док се остали баве етрурским писмом, Лепенским Виром и другим сличним темама. Пешић је користио још некалибрисану радиокарбонску хронологију па је дошао до закључка да је између винчанског и протосумерског писма било свега 373 године разлике и то у корист винчанског писма. На последње три странице текста Пешић је уочио разне школе којима су припадали винчански писари и закључио је да је винчанско писмо имало азбуку од 26 слова и да је сваки словни знак имао своју гласовну вредност. Поред њих постојало је и 23 лигатура, а винчански писари су чак користили и знаке интерпункције. Даље Пешић наводи да се етрурско писмо у потпуности заснивало на винчанском и да су остали народи, у мањој или већој мери, преко посредника или без њих, преузимали знакове из винчанског писма. Целокупна аргументација и доказни поступак једног епохалног открића смештени су на неколико страница. Ипак у тражењу корена писмености Пешић и његови следбеници отишли су још даље. Писмност је пронађена и у мезолитској култури Лепенског Вира, а потом и на локалитету Љутовница. Ту су сарадници Словенског института из прохора Пчињског (такође једне у низу непознатих научних институција) пронашли 1992. године трагове писмености из раног неолита који су стари између 700.000 и 160.000 година. Љубомир Кљакић, Пешићев сарадник, објавио је ово откриће, а о њему је потом радо писала и дневна штампа. Не само да су становници ових насеља развили писменост већ и календар и космички троугао, а неки знаци нису урезани већ наношени хемијским путем па се под разним светлосним условима различито читају и дају вишеструко значење. Овај модел псеудонаучних открића водио је ка винчаници, азбуци моћног прасрпског народа који је свету подарио бројна цивилизацијска достигнућа да би потом био скрајнут од незахвалних и завидних суседа. Заправо, овај модел није ништа ново, а био је експониран у нацистичкој псеудонауци, кроз такозвану индогерманску теорију.
Заправо дешифровање винчанског писма потекло је од људске склоности познате под именом пареидолиа да проналази обрасце и тамо где они не постоје. Рунамо натпис у Шведској најпознатији је овакав пример. Он је деценијама био читан на различите начине да би још у 19. веку дански истраживач праисторије Јенс Ворсе показао да је у питању само геолошки феномен и да никаквих тајанствених руна нема. Код винчанских знакова образац који су уочавали дешифранти попут Пешића су слова. Поводом ових открића популарнонаучни часопис Галаксија је 1987. године спровео анкету међу најпознатијим археолозима у Југославији. Сви најистакнутији археолози (Драгослав Срејовић, Милутин Гарашанин, Алојз Бенац, Боривој Човић, Никола Тасић и други) су потпуно одбацили тезу о винчанском писму, а поред тога нико од њих пре фељтона у Борби није ни чуо за Пешића и његов рад. Критика из редова научника није наишла ни на какав одјек међу популаризаторима квазиархеолошких открића па су се појавили чак и специјализовани часописи и издавачи који су се бавили овом темом. Чак је 2004. године у Новом Саду одржан научни скуп и изложба са тематиком неолитске писмености, а било је и настојања да се да теоријски интерпретативни оквир винчанске писмености. Сви покушаји да се винчанско писмо објасни пренебрегавају чињеницу да су код најстарије аутохтоне писмености прво долазили начини приказивања где је предност давана когнитивном значењу (отуда сликовна писма) над представљањем гласова што је увек познија фаза писмености. Лингвиста Вања Станишић је тако указао да ране фазе писмености у Винчи једноставно нема и да изолавани и разнородни знаци на винчанској керамици ни у ком случају не могу да представљају систем писане комуникације. Знакови у Винчи су исувише апстрактни и геометризовани да би били појмовно писмо и исувише малобројни, изоловани и несистематични да би били гласовно, фонетско писмо, закључио је Александар Палавестра.


Александар Палавестра, Измишљање традиције: ''винчанско писмо'', Етноантрополошки проблеми V, свеска 2 (2010), стр. 239—258.

Нема коментара:

Постави коментар

Део ресурса Сазвежђа З

ЛИТУРГИЈА