ОБАВЕШТЕЊЕ И МОЛБА

ОБАВЕШТЕЊЕ И МОЛБА...Овај блог је јаван и доступан под уобичајеним условима свима на свету - до даљњег. Али не и неки други делови Сазвежђа нису. Заштићени су, приватни — највећи део По.Рт.Ала. Ко има приступ? Заштићеним, и, можда, најзанимљивијим деловима По.Рт.Ала? Претплатници.Сарадници.Добротвори...Власник. За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе.

Видети више


Библиотека ПРОТОТИПА

Библиотека ПРОТОТИПА
СУРБИТА(р) ~ прототип слободне и бескрајне енциклопедије "Заветина"

Translate

Претражи ову, и друге незаштићене, јавне локације По.Рт.Ала

ЗАВЕТИНЕ+

ЗАВЕТИНЕ+
ЗАВЕТИНЕ+ Нова серија књижевног листа.Уредници Мирослав и Александар (ЛУКИЋИ) - (2019 - )

Посећеност

(006) Архив УКАЗИВАЊА и ПРИКЉУЧЕНИЈА ~ ПРЕПЕВИ >

(006) Архив УКАЗИВАЊА и ПРИКЉУЧЕНИЈА ~ ПРЕПЕВИ >
неуспела мисија "САЗВЕЖЂА З"?

понедељак, 28. март 2016.

Старим или новим путевима? /Светислав Стефановић

Старим или новим путевима?
Отаџбина, 28. 07. 1935.

Ако у дубине наших свести заронимо и запитамо се: како смо досад градили Југославију, какве јој чуваре дали, и како ћемо убудуће да је градимо и са каквим чуварима, и ако са пуном свесношћу и одговорношћу погледамо иза себе и око себе, видећемо да смо врло лоше изграђивали Југославију, и мало јој дали достојних градитеља и чувара, а много апостата, отпадника и ренегата. Чак и међу оним људима и генерацијама које су је стварале.
                Прво ренегатство и отпадништво било је оно кукавичко и бедно напуштање самог имена Југославије, одмах при образовању уједињене отаџбине. Било је то време када сам у Београду био скоро усамљен али, свакако, један у малом броју оних који су се до краја борили за име Југославије, јер сам веровао да то име није само назив земље и државе, него је симбол нације, залога јединства, и не само аманет најбољих духова прошлости него и императивни захтев садашњости и будућности.
                Са напуштањем имена дошло је, конзеквентно, и напуштање целог програма и целе идеологије југословенске. Све се убрзо расуло, разбило и растурило. Уместо државе и нације стваране су и организоване партије, тако да смо још и пре утврђених државних граница имали изграђене партијске организације, и уместо одређеног државног програма добили смо неколико сваковрсних, нејасних и неодређених, партијских програма. Партије су постале пре државе и уздигле се изнад државе, а држава је постала потчињена партији. Тако је настао онај нечувени хаос партијских прегањања и превртања, где су се читаве партије превртале и ренегирале, до салтоморталних скокова, који су најзад довели и до убиства у Скупштини, које је својим ужасом дошло да учини крај једном немогућем стању.
И опет, и сада, у овим тешким моментима, пуним одговорности, ако нећемо да затварамо очи пред стварношћу, видећемо, на жалост, да авет и утвара партизанства поново оживљују, и поново прете да затрују цео наш државни живот и све наше националне задатке. Не треба се варати. Упркос новим програмима и новим паролама, старе партије и даље постоје, и само под новим облицима спроводе своје старе, престареле и преживеле програме, са истом оном виртуозношћу правећи салтоморталне скокове од централизма ка федерализму, и од покрајинског сепаратизма ка, тобожњем, југословенском унитаризму, и обрнуто. Једно је опште и заједничко: мењају се имена и програми али се не мењају ни менталитет ни навике, остаје се, само и упорно, при изветрелим политичким паролама, а још упорније против сваке социјалне идеологије и праксе која у целом свету врши, и већ је извршила, кроз теже и лакше кризе, грандиозне промене и преображаје, и у структури држава, и у структури самог друштва.
                Хоћу, и овом приликом, да се сетим значајних речи у једној изјави пок. Радића. У разговорима које сам водио с њим и који су, постепено, довели до његовог доласка у Београд, поставио сам му, једном приликом, искрено и лојално питање: ако дође до избора између Вашег политичког (тада још републиканског) програма и Ваше сељачке идеологије, шта бисте пре жртвовали: републику или сељачки програм?. Одговорио ми је Радић без устезања, спонтано и убедљиво: "Републику да, али сељачки програм не!". Он је тако и поступио, и својим доласком у Београд то и потврдио: он је државоправни и политички програм сматрао питањем тактике, док је сељачки, економски и културни програм сматрао битним и основним.
                Изгледа, на жалост, да и у његовом наследству у вођству сељачког покрета, и у другим таборима, преовлађују поново државо-правне и политичке пароле над социјалним, културним и економским, док стари, окорели партизани од хрватског питања праве политичко средство за приграбљивање власти, уместо да му дају онај историјски и социјални преображајни значај који му је давао Радић, свестан да га само тако прави општим југословенским проблемом, проблемом целе југословенске нације. Понављамо да се, на жалост, и после свих горких искустава, опет уски политички програми и пароле стављају испред широких социјалних задатака. И још горе, партијски и посебни интерес ставља се изнад заједничког, државног. Старање о најближем себи, и нехат према колективним општим интересима, водио је и води наш живот из једне авантуре у другу, и прети да поново затрује и деморалише све односе и све дужности.
                Хоћемо ли се бар у дванаестом часу освестити, и доћи до сазнања да смо тако градећи и тако чувајући Југославију лоше је градили и чували, и да је морамо у будуће боље градити и чувати?  Ако смо свесни те дужности, брзо ћемо јој и одговорити. А одговор је кратак и јасан, као што су сви задаци у великим моментима историје народа били кратки, јасни и одређени: учинити крај партизанству и партијском надметању, поставити испред и изнад свега кратак и јасан државни програм, одређено националан, испуњен социјалним и културним задацима и стремљењима, која, ако се благовремено, разумним задовољењем не умере, воде неминовно хаосу свих прохтева и страсти, сукобима не само класа него и група и појединаца, које смо већ имали и који се поново јављају и навешћују.
                Да тај и такав програм више не могу изводити старе партије, затровани партизани свих боја, да га могу изводити само убеђени и осведочени националисти, социјално и културно изграђени, и пре свега чисти и некомпромитовани људи, морало би бити јасно такође пре свега другог. Понављамо и ми реч: концентрација. Али не концентрација старих партија и партијских људи, него концентрација нових, живих, творачких југословенских културних и социјалних снага, изражених у оном што представља организовани део народа: задруге свих врста, на првом месту земљорадничке и сељачке, затим радничке организације, индустријске, трговачке, па занатлијске установе, професионалне корпорације, професорске, лекарске, адвокатске, учитељске, социјалних радника, аутора. Једном речи - корпорације свих сталежа, и у знаку оних покрета који невероватним еланом преображују цео свет, и наместо старе либералистичке Европе, декадентне и неспособне за веће конструктивне подухвате, стварају једну истинску, бољу, нову Европу.

То је оно што нам, у овом моменту, изгледа најважнијим и најпречим, да се не само каже него и да се сазна и свесно изведе. Зато мислимо да се и нови изборни закон не сме правити само на правним и политичким основама, и само са правним консултацијама, него, и првенствено, на социјалним, економским и културним основама и консултацијама. Не старим путевима јалових политичких и партијских прегоњења, него новим путевима конструктивног националног и социјалног рада.
        
    = извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА
ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ
(1899-1943)  - Приредио Предраг Пузић (Нови Сад, 2006, 568 стр.)

"Бесни олуј и стари храст"
Фрагменти политичке биографије
Светислава Стефановића

"Препоручујем Вам да се никако не плетете у политику". Да је, својевремено, крајем 1903. године, Светислав Стефановић послушао ове речи свог пријатеља Лазе Костића, забележене у једном писму,[1] верујемо да би његов животни век имао сасвим другачији ток. Искусни Костић, некадашњи посланик у угарском парламенту, саборац Светозара Милетића и Јована Ристића, знао је више него добро какви све бесни олуји вребају над увек немирним српским политичким водама. Млади Стефановић, тек изашао из студентске клупе, жељан да се опроба и у овој области, није уважио Костићев савет. Стари путеви, којима је до тада ходио његов пријатељ, чинили су му се далеким и преживелим, наступајући двадесети век новим је генерацијама указивао на нове правце.У неку руку можда је за препоруке већ било касно. Међу војвођанским радикалима, као и оним Пашићевим с оне стране Саве и Дунава, Стефановић је већ био запажен по својој политичкој активности.
Светислав Стефановић рођен је 01. 11. 1877. године у Новом Саду. Оставши рано без родитеља започето школовање наставља уз помоћ блиских рођака, тачније деде по мајци који је живео у Старом Футогу. По свршетку новосадске гимназије, 1896. године, одлази у Цирих где се уписује на студије технике. Следеће године прелази у Беч на студије филозофије. После првих испита, које успешно полаже код онда чувених професора Јиречека, Решетара и Јагића, одлучује се на нову селидбу. Потпомогнут стипендијом Марије Трандафил, дефинитивно се опредељује за медицину коју похађа у Прагу и у Бечу, где и дипломира 1902. године. Промовисању присуствује и  Лаза Костић и први му честита. -   (одломак из књиге штампане као ауторско издање Г-дина Пузића, уз новчану помоћ сина пок. С. Стефановића, у Новом Саду, 2006. године, - коју наша српска јавност ко зна из којих разлога све игнорише.)


Канцер сам излечио гуменом полулоптом

Богдан Тодоров: Канцер сам излечио гуменом полулоптом / Б. Царановић | 27. март 2016. 11:01 | Коментара: 7. - Професор Богдан Тодоров, нуклеарни физичар, за "Новости", о борби са опаком болешћу.Природно зрачење ове "играчке", њена фокусирана енергија сасушила је тумор

ИЗУМ, којим се лечи пет врста најопаснијих тумора, на ком је радио последње две и по деценије, професор Хаџи Богдан Тодоров (70) испробао је и на себи. Пре две године дијагностикован му је тумор простате и метастаза рака на костима! Иако по занимању није лекар, већ нуклеарни физичар, одлучио је да и своју болест проба да победи необичним проналаском. И успео!
На месту тумора за кожу је фластерима причврстио гумену полулопту, калоту. Након осам месеци држања ове, заправо дечје играчке, деловањем фокусиране енергије, природног зрачења, тумор је, како каже, сасушен. Анализе тумор-маркера то су и потврдиле. Нестале су и метастазе! Како за "Новости" у својој исповести каже, без операције, зрачења и хемотерапије.
- Код мене је детектован карцином простате, а по резултатима сам имао негде око три месеца живота - каже Тодоров. - Тај мушки хормон ПСА који се прати и који је одговоран за канцер простате, за месец дана је пао од 260 на 2,73, а то значи да је 100 пута смањен. Теоретски, ја сам здрав!
Професор Тодоров не жели да га прозивају надрилекаром, јер иако је за последњих 25 година излечио око 150 људи, свој изум никада није наплаћивао и даље га поклања свакоме коме је потребан. Осим тога, за овај патент је, на врхунској изложби проналазача у Русији, добио златну медаљу од жирија руских онколога. Уз опис проналаска, приложио је и доказ о успешности његове примене.
- Зрачење је моја област, али сам се доста бавио и древним источњачким вештинама које трају хиљадама година - прича нам Тодоров. - Усмеравањем акупунктурне енергије на место на ком се налази тумор практично стварам тумор на тумору.
Он прво почиње да буја, болови су јаки, али након тога почиње да се суши и да нестаје. Понекада је процес застрашујућ, јер код појединих малигних младежа долази до пуцања и цурења, а тек затим до сушења.
Наш саговорник тврди да је до сада успешно лечио пет врста тумора - простате, рецидив тумора на мозгу, рак коже, малигне промене на брадавицама и младежима и тумор дојке. Пре свега је, како каже, почео да "лечи" воду и посебним односом магнета и зрачења, патентирао уређај, врсту филтера који смекшава воду. За овај изум добио је златну медаљу, а он и његова деца проглашени су витезовима Краљевине Белгије.
- То је такозвана жива вода, а идеално је користити је уз лечење калотом - каже Тодоров. - После "лечења" воде почео сам да се бавим лечењем тумора. Моја прва "пацијенткиња" пре више од две деценије имала је малигни младеж. Жива је и здрава, а рак јој се никада није вратио.
Пре руског признања његов изум признат је као евроазијски патент и одобрен патент за употребу. Енергија, зрачење које се успоставља постављањем калоте, може да буде појачано и до 1.000 пута.
- Знао сам да би већина лекара била страшно љута да им неко од мојих пацијената каже шта раде и која их је будала натерала на то - прича Тодоров.
- Ипак, и сами лекари траже за себе и своје помоћ када им загусти.
Памти случај жене са раком дојке која је желела да проба овај метод.
- Првих неколико недеља, потврђено је, тумор се премештао, лутао по дојци - каже наш саговорник.
- Дословце је бежао од поља усмерене енергије, али смо калоту упорно премештали јурећи тумор. Тек када је укроћен, почео је да нестаје. Када је у питању она врста тумора, где се појављују пликови на дојци, залепи се мој изум, сачекамо 10 до 15 минута, почну болови и печење.
А онда, за неколико месеци, то се провали, исцури - оно што би иначе ушло у организам исцури напоље, а ако има више, а обично има, преселимо на друго место на дојци. То је само један пример, и већ је дало у пракси добре резултате.
"РЕШЕЊЕ" ЗА БОЛЕСТ
Тодоров је патентирао склоп калотасто-купастих конструкција за исушивање тумора усмеравањем природног зрачења.
n Плашт (P,P) пресечене купе (K,K) постављен под правим углом на осу (00,00) провучену кроз одабрану централну тачку (C) тумора (T)
n У овом случају ширине (L1,L1) су међусобно једнаке, а калота (KA,KA) са отвором (OTV,OTV) наставља на пресечену купу (K,K) и са полупречником (R,R) калоте (КА,КА), долази до централне тачке (C) тумора (T).
НЕВЕРОВАТНО, АЛИ ИСТИНИТО
- ЗНАМ да вам све ово звучи невероватно, али је истинито - кроз смех нам говори Тодоров, иначе веома весео, дружељубив и духовит човек.
Осим што је патентирао и регистровао неколико изума, на Универзитету у Новом Саду годинама је био редован професор, касније је радио и у фирми МИНЕЛ, а две деценије пре пензије провео је у Заводу за интелектуалну својину. Био је начелник Одељења за општу и техничку електротехнику.
ЛЕКАР У ДУШИ
КАКО су сви у његовој породици деценијама уназад били лекари, ветеринари, фармацеути, то се очекивало и од Хаџи Богдана. Не крије да је избором нуклеарне физике разочарао родитеље, али на крају је и сам упливао у медицинарске воде. Сумња, међутим, да ће га ико заменити. Ћерка Смиљка и син Милош, професори у новосадским школама, с којима је патентирао прве изуме, ипак не показују жељу да наставе да се тиме баве.
Богдан Тодоров: Канцер сам излечио гуменом полулоптом

петак, 25. март 2016.

Зар Европа после Париза и Брисела не зна против кога смо се ми борили? / Караџић

Ни Европска унија, ни овај суд, ни међународна заједница, и после свега што се десило у Паризу и Бриселу не схватају са чим и са ким су били суочени босански Срби деведесетих. Ово је катастрофално и не могу да верујем каква је пресуда донета. Базира се на импровизацији, претпоставкама, спекулацијама, индикацијама, а не на чињеницама.
Ово је прва реакција Радована Караџића, коју је непосредно после изрицања пресуде у Хагу, којом је осуђен на 40 година затвора, поделио са својим адвокатом Гораном Петронијевићем.
Ратни лидер босанских Срба проглашен је кривим за десет од 11 тачака оптужнице у пресуди која је написана на око 2.000 страна.


Караџић: Зар Европа после Париза и Брисела не зна против кога смо се ми борили?

ОБЕЋАЊЕ ЛУДОМ РАДОВАЊЕ (српска пословица)

Шта је обећао Ричард Холбрук? - В. Н. | 24. март 2016. 21:31 | Коментара: 9. - И у четвртак у Хашкom трибуналу активирана интрига о договору Караџића и дипломате САД

ПРИ првом појављивању пред Трибуналом Радован Караџић се одмах позвао на споразум са америчким дипломатом Ричардом Холбруком из 1996, према ком му је, како је рекао, гарантовано да неће бити процесуиран уколико се повуче са свих функција и из политичког живота РС и БиХ. 
Овај план опет и у четвртак се нашао у жижи, током изрицања пресуде првом председнику РС, иако је Американац у неколико наврата то демантовао.
Својевремено је у изјави за Си-Ен-Ен рекао да је у преговорима предвиђено да се Караџић повуче с функције председника РС и председника Српске демократске странке:
- Када је нестао, он је послао дезинформације да сам с њим постигао договор да га нећемо тражити ако нестане. То је чиста лаж.
Скопски адвокат Игнат Панчевски саопштио је пре четири године како оригинал договора постоји у Македонији и да по њему, Влада САД на располагање Караџићу ставља 600.000 долара, резиденцијалан објекат, физичко обезбеђење...
Један од правних саветника Караџића, адвокат Горан Петронијевић изразио је тада сумњу да је документ који поседује Панчевски оригиналан. Он је навео да се споразум састојао од два папира и да је један одбрана предала Хагу и да се у њему наводе обавезе Караџића и СДС који су гарантовани са шест потписа, међу којима су и "парафи" Слободана Милошевића, Милана Милутиновића, Алексе Бухе и других. Други документ, који му је претходио, сачињен је у два примерка на енглеском и два на српском језику, од којих је Холбрук оба на енглеском однео. Примерке на српском имали су Милошевић и Биљана Плавшић, али су и један и други - нестали.
Шта је обећао Ричард Холбрук?

Из КОМЕНТАРА:  VELEBIT-RSK 24. март 2016. 23:
Holbruk je spasao RS sigurnog nestanka kad su Hrvati i muslimani dosli na 15 km od Banja Luke on je tad Tudjmanu rekao da stane. A to je sprecio zato jer su se prethodno dogovorili Tudjman i Milosevic Krajinu je Milosevic dao Tudjmanu a Tudjman je Posavinu dao RS da bi RS teritorijalno bila povezana. Tudjman je sa vojskom dosao pred Banja Luku zato jer je imao Vasingtonski sporazum za ArmijomBiH i nije mogao da muslimanima vojno ne pomogne. Ali Amerikanci su sprecili pad RS i to licno Holbruk
Dragan (Čelinac) 24. март 2016. 22:32 
Hajte ljudi sta se likuje smrt je sastavni dio života ..Za državu se mora umirati u ratu su ginuli vojnici sad političari pa će opet vojnici pa opet političari i tako to ide u životu..ni ovaj Holbruk nije dozivio 150 god..umro kao i ostali ljudi što umiru . Šepurio se po Balkanu kao paun bio sila ali dođe smrt i po njega umro u 69 godini ..Radovan sad ima 71 godinu neka zivi još 10 opet će ih sve nadziviti vidjeće on leda i Klingtonu i Olbrajtovoj ..

четвртак, 24. март 2016.

Сава Владиславић Рагузински



ИСТОРИЈА тајних служби Србије казује да постоје шпијуни за које се може рећи да су били агенти или обавештајци светског калибра. Историчар обавештајног рада Милан В. Петковић писао је да се не зна када је шпијунажа тачно зачета код Срба, али је, према разним изворима, била присутна чак и у доба Немањића, потом Карађорђевића, Обреновића, до Броза, Милошевића...
Када је историја писана, догађаји и владари су истурени напред, а шпијуни су стављени или у легенду или у заборав. Многима од њихје преостало само да их се неко сети да су занат шпијунирања подигли на ниво уметности обмане. Гроф Сава Владиславић Рагузински био је само један од таквих "шпијуна мајке Србије".
Када је у пролеће 2012. године Владимир Путин позвао представнике Руске академије наука да се са њима консултује о новом међудржавном уговору између Русије и Кине, један академик му је рекао да је тај споразум историјски верификован и добар.
- Нови уговор је иновирана верзија договора о разграничењу који је с Кинезима склопио пре три века Сава Владиславић, утемељивач руске спољне обавештајне службе и специјални саветник цара Петра Великог - речено је Владимиру Путину.
Руски председник, некад обавештајац КГБ-а, тада је затражио од академика биографију Саве Владиславића и његов извештај о Кини, први после оног који је написао Марко Поло.
У извештају Руске академије наука о Сави Владиславићу је писало:
"Када су се царска Русија и Кина нашле у сукобу због границе, Петар Велики је, на савет познатог филозофа Лајбница, послао човека од највећег поверења, Саву Владиславића, да у Пекингу са кинеским царем договори линију разграничења.
Нјегово познавање менталитета и карактера људи, проницљивост и дипломатска способност, али и извесна гордост, самоувереност, као и изузетно држање и образовање, оставили су на Кинезе изузетан утисак."
Разграничење Русије и Кине је потписано 5. априла 1728. године на реци Бури, у време када је на власти био цар Петар Други. Та граница је два велика царства држала у потпуном миру више од 150 година. За заслуге остварене у Кини, Владиславић је од царице Катарине прве добио титулу грофа 24. фебруара 1725. године, а од Петра ИИ орден Александра Невског, 1. јануара 1728. и чин тајног саветника. Цар му је дао право да у Сибиру подигне град Троицкосковски и тврђаву Новотројицски у чијем центру је саградио Цркву Светог Саве.
УМНИ ХЕРЦЕГОВАЦСАВА Владиславић је пореклом из околине Фоче. Нагађало се да је рођен у Попову, па у Јасеники, у Гацку и Житомислићу. Рођен је 1664. године, а по неким документима 1670. Са непуних двадесет година у Дубровнику је поред трговачког умећа стекао и изврсно шире образовање. У језуитским школама, стекао је високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској. Трговачки послови одвели су га 1698. године у Цариград, где је за Дубровчане свршавао важне послове.
Узео је и ново презиме Рагузински (Дубровчанин), да би успоставио везе са руским посланством, које га доводи до цара Петра Првог. Разлог за блиске везе Саве Владиславића са Петром Великим била је његова улога у вођењу политике између Русије и Турске. Рагузински се 1699. повезује са Емилијаном Ивановичем Украјинцевим, руским послаником на Високој Порти, који је упућен из Петрограда са задатком да са султаном закључи јасан мир уместо несигурног примирја. Рагузински помаже Украјинцеву тако што му је набавио списе свих међународних уговора, које је Турска закључила са Француском, Млецима и Енглеском.
Као одличан познавалац турске спољне и унутрашње политике, дворских тајни, и мрачних страна турских политичких личности, Рагузински је учествовао у стварању прве руске обавештајне службе. Сматра се да је први велики обавештајни посао Саве Владиславића био државни удар у Турској 1702. године, кад је султан Мустафа Други збачен са престола, а наследио га је Ахмет Трећи.
Када је Порта открила улогу Рагузинског, турске власти почињу интензивно да контролишу његово кретање и односе са људима. Руски изласланик Петар Андрејевич Толстој молио је зато цара Петра Великог за одобрење да Саву Владиславића пошаље у Петроград. Рагузински креће у Азов са путним налогом: "Проучавање пута Црним морем". У Азову је Рагузински водио активну обавештајну делатност против Турске, и помогао грофу Апраксину да задржи свој положај, углед и место у врху царске Русије. Сам гроф је о Рагузину писао сестрићу, цару Русије:
- Одликује се великом побожношћу и Бог управља његовим срцем. Он је зналац и сав је предат задатој речи!
Владиславић је у царском двору формирао тзв. Црни кабинет, ког су чинили руске поверљиве личности и највећи шпијуни. Цар га враћа у Цариград да помогне грофу Толстоју да побољша позицију руског посланства у Турској. О томе гроф Толстој у својим извештајима цару пише:Умног Саву Владиславића цар Петар Велики је срео у јулу 1703. године на Балтику, у војном логору Шлисебург и одао му признање за деловање у Цариграду.
"Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам такве пријатеље који могу брзо сазнати тајне на Порти и мени их саопштити".
На повратку из Цариграда Рагузински цару доноси "Тајни опис Црног мора по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама", који је до тада Русима био непознат. Нјегов рад је фасцинирао руског цара, који га је позвао да му се придружи на двору 1709. године. Руски Центар националне славе издао је књигу о подвизима грофа Саве.
(Наставља се)
Гроф

недеља, 13. март 2016.

Из тих 14 архивских кутија, у којима се чувају руком писане афише, вишедеценијским радом, повезујући на њима забележене Кашанинове мисли, идеје, реченице, исписе из литературе, Бранка Иванић, кустос Народног музеја, приредила је у управо објављеној књизи “Градови и дворци у средњовековној Србији” (Народни музеј)

Дворци оживели са Кашанинових цедуљица /  Миљана Краљ | 12. март 2016. 15:13 | Капиталну монографију нашег великог научника, посвећену средњовековним српским градовима, приредила Бранка Иванић

КАО што ради пуног познавања наше старе уметности, у црквама које су празне, треба, у нашој визији, да неко служи, тако, ради познавања наше старе књижевности, у дворцима који су потпуно порушени, треба у нашим мислима да неко живи, забележио је Милан Кашанин (1985-1981).
У намери да из, у његово време слабо истражених руина градаца и градина, “оживи” српске средњовековна утврђења, дворце и палате, Кашанин је пола века прикупљао материјал за једно свеобухватно дело. Наш чувени историчар уметности и књижевности, ликовни критичар, књижевник, ерудита, управник Народног музеја и Галерије фресака, ово дело, ипак, није успео да заврши, а било је замишљено као део вишетомног пројекта који би представио целокупну српску средњовековну културу (за живота је објавио само монументалну студију “Српска књижевност у средњем веку”). Рукописне цедуље о градовима и фотографску документацију, уз осталу обимну научну грађу, баштинио је Народном музеју.
Из тих 14 архивских кутија, у којима се чувају руком писане афише, вишедеценијским радом, повезујући на њима забележене Кашанинове мисли, идеје, реченице, исписе из литературе, Бранка Иванић, кустос Народног музеја, приредила је у управо објављеној књизи “Градови и дворци у средњовековној Србији” (Народни музеј).
- Распоређивања Кашанинових бележака први се подухватио покојни Драгослав Васиљевић, дугогодишњи кустос Галерије фресака, који је нумерисао цедуље, а оне су потом подељене по тематским целинама: појам градова, топографија, етимологија имена, власници градова, живот и свакодневица у њима... - објашњава Бранка Иванић, која се реконструкције Кашаниновог рукописа прихватила 1997. године. - Свест о значају овога штива долазила је поступно, јер сам улазећи дубље у оно што је Кашанин прикупио, све више схватала, колико је широко сагледавао тему којом се бавио. Ишао је испред свог времена, иако су, када је он то почео да изучава, суседни народи већ имали прегледе својих средњовековних градова, што у Србији није постојало.
Жабљак
Поред деликатног задатка да уђе у сам ток и начин Кашаниновог размишљања, наша саговорница истиче да јој је најтежа била котрола критичког апарата, односно проверавање извора које је користио. Морала је да консултује више од 500 библиографских референци, а чак 40 одсто те литературе су стари часописи до којих је било јако тешко доћи. Посебна препрека била је и то што јој је била недоступна библиотека Народног музеја, једна од најбољих у земљи, јер је због реконстуркције “запакована” још 2006. године.
- Намера Кашанина је била да овом монографијом пружи другачију слику од до тада увреженог мишљења, услед неистражених материјалних остатака, како је Србија у средњем веку била рурална средина чији су владари живели у дрвеним палатама - наставља Иванићева. - Запис барског архимандрита Гијома Адама из 1332. у коме пише “ова земља има мало или скоро никаквих тврдих или утврђених места, него су у њој сами салаши и села, без ровова или сасвим без зидова”, сматрао је политичким памфлетом. Био је убеђен и настојао је да докаже како је у Србији постојао развијен урбани живот, да је она била премрежена путевима и имала градове са тржницама у подграђу, од којих је сваки имао посебну улогу и значење.
ПАВИЉОНИ И ВРТОВИПРЕСТОНИЦА је у средњовековној Србији била онај двор у коме се у том часу налазио владар, који је имао више палата. Како објашњава наша саговорница, то су по свој прилици били дворски комплекси, са павиљонима између којих су се простирали лепо уређени вртови.
Да би испричао причу о средњовековним градовима, тамо где није успевао да пронађе одговарајуће трагове у науци, Кашанин се, каже приређивач књиге, служио здравим разумом. О урбано развијеној Србији, какву је замишљао, додаје саговорница, може да се говори од времена Уроша Првог, у чије доба почиње да се развија рударство.
- Први српски средњовековни град био је Рас, мада су на овом простору постојале и старије византијске урбане насеобине, које су порушене, а потом обновљене - наставља Иванићева. - Уз Београд, Ниш, Браничево, утврђених градова било је широм Србије, али највише на Косову и Метохији.
Милешевац
Градови су имали и различите власнике. Уз оне који су припадали владарима, постојали су и властелински, али и градови које су оснивали црквени великодостојници.
Сасвим погрешно мишљење је да су први наши градови били од брвана; они су то вероватно били у Панонској низији. На Балкану они су одмах рађени од камена, управо настављани су да се граде од камена, јер су пре нас тако зидали своја утврђења Римљани и Византијци, од којих су се тој вештини научили и Илири,” пише Милан Кашанин. “Словени су доста рано почели подизати своја утврђења. Скоро у седишту сваке жупе налазио се град као уточиште у случају напада (и као центар управе једном жупанијом)”.
За свако од тих утврђења, од Балеша, Бањске и Бара, преко Звечана, Вучитрна и Голупца, па до Крушевца, Новог Брда, Призрена, Рудника и Ресаве... Кашанин је направио неку врсту личне карте. Описао је ко је подигао град, како се развијао, ко је у њему живео...Наша саговорница подсећа и на текст о Магличу, који је Кашанин својевремено објавио у “Уметничком прегледу”, као пример и данашњим истраживачима, како се изучавају средњовековна утврђења.
ПУТНИКОВ” АЛБУМ
УЗ фотографску збирку остатака средњовековних зидина, коју је Милан Кашанин прикупио на својим путовањима у књизи су и слике које је добијао од “Путника”. Између два рата, “Путник” је наиме био фото-путничка агенција и како прича наша саговорница, постојали су читави укоричени албуми са сликама како културно-историјских, тако и природних знаменитости Краљевине Југославије. Не зна се каква је судбина тих албума после продаје “Путника”, а да је реч о импресивној збирци говори податак да су фотографије биле нумерисане петоцифреним бројевима.
Дворци оживели са Кашанинових цедуљица

ЛИТУРГИЈА