ОБАВЕШТЕЊЕ И МОЛБА

ОБАВЕШТЕЊЕ И МОЛБА...Овај блог је јаван и доступан под уобичајеним условима свима на свету - до даљњег. Али не и неки други делови Сазвежђа нису. Заштићени су, приватни — највећи део По.Рт.Ала. Ко има приступ? Заштићеним, и, можда, најзанимљивијим деловима По.Рт.Ала? Претплатници.Сарадници.Добротвори...Власник. За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе.

Видети више


Библиотека ПРОТОТИПА

Библиотека ПРОТОТИПА
СУРБИТА(р) ~ прототип слободне и бескрајне енциклопедије "Заветина"

Translate

Претражи ову, и друге незаштићене, јавне локације По.Рт.Ала

ЗАВЕТИНЕ+

ЗАВЕТИНЕ+
ЗАВЕТИНЕ+ Нова серија књижевног листа.Уредници Мирослав и Александар (ЛУКИЋИ) - (2019 - )

Посећеност

(006) Архив УКАЗИВАЊА и ПРИКЉУЧЕНИЈА ~ ПРЕПЕВИ >

(006) Архив УКАЗИВАЊА и ПРИКЉУЧЕНИЈА ~ ПРЕПЕВИ >
неуспела мисија "САЗВЕЖЂА З"?

понедељак, 29. фебруар 2016.

Повленске кугле и алке, опет то мало друкчије



ПЛАНИНУ Повлен, понад Ваљева, одавно прате две мистерије - камене кугле и металне алке. Предање вели да су кугле стигле однекуд из свемира, а за алке су наводно, у време кад је ту било Панонско море, везивани бродови и лађе који су пристајали уз обале.
Понегде на овој планини, углавном на тешко приступачним местима, високо, у стенама, могу се уочити уклесане алке. Нису, међутим, служиле за везивање бродова, како каже легенда, већ за извлачење сајлом дрвених трупаца из делова повленских шума у која возила нису могла да приђу. Тако су дрвосече радиле до пре неколико деценија, данас веома ретко.
- Одувек је човек тежио да објасни појаве које га окружују - каже археолог Владимир Пецикоза из Ваљева. - Када је успевао, настала је наука, а кад није, створене су фантастичне приче, митови и легенде. И у данашњем свету развијеног образовног система фантастичне приче не само да живе, већ и настају. Такве су и приче о алкама и куглама на Повлену.
Пецикоза објашњава да је, при сусрету с алком у планинској стени, која је одавно изгубила своју првобитну намену, прва асоцијација - привез одређеног пловила. Ововремени човек такву врсту предмета најчешће сусреће у тој намени, а ако се томе додају и фосилизоване морске шкољке, црви, рибе, које се у тим стенама могу срести, помисао о таквој функцији алки постаје наизглед - утемељена.
Геолошке променеГЕОЛОГ Милан Пујић, који је истраживао венац Ваљевских планина, сматра да је порекло кугли везано за геолошку историју. Пре око 150 милиона година, у средњој јури, формирао се у Земљиној кори комплекс седиментних стена, од чега је начињен и највећи део северних падина Ваљевских планина. Повленске кугле настале су честим продубљивањима и оплићавањима морског дна, таложењем разних седимената, уз честе и снажне субмаринске и вулканске активности.
- Научне чињенице казују да је било немогуће да су алке коришћене за везивање бродова - каже Пецикоза.
- Поставља се питање и зашто би прича настала на тлу где и даље живи сећање на некадашње коришћење алки? Ваљевске планине често походе туристи, пре свега из градова, па можда управо међу њима треба тражити ауторе легенде о алкама на Повлену.
Мистерија ове планине свакако су и бројне камене кугле. Једну од највећих случајно је пронашао домаћин Милинко Миливојевић из Горњег Таора, када је био у сечи шуме. Посечена буква при паду је закачила друго стабло, извалила га из корена, а из обале, која се притом одронила, појавила се - кугла.
- Нешто огромно, округло, скотрљало се насред потока, ту и данас стоји - каже Милинко. - Тако нешто на Повлену до тад видели нисмо. Многи су мацолама куглу хтели да разбију, али узалуд. При сваком ударцу чекића испод кугле су врцале варнице. Нисмо могли ни да је померимо, колико је тешка. Долазили су бројни археолози, научници, истраживали куглу, а онда је интересовање потпуно замрло.
На источној страни Малог Повлена, на изворишту реке Забаве, има чак тридесетак камених кугли, пречника од 15 центиметара, до два метра! Настанак кугли објаснили су др Дивна Јовановић и Иван Филиповић из Геолошког завода Београда - у питању је феномен познат као пешчана лопта. То је маса пешчара, лопте обавијене кластичним материјалом, а њихов настанак повезује се за подводна клизања. Оваквих кугли има код Пријепоља, на Дурмитору и Маглићу. Такође, на Алпима, где су огромне, у Костарики...



МИСТЕРИЈА КОД ВАЉЕВА: Повленске кугле и алке

петак, 26. фебруар 2016.

Пророчанства, Алоис Ирмајер (001)


Огромна војска са истока заузеће Европу, Трећи светски рат почеће 2016. године

 
Алоис Ирмајер је познати немачки визионар који је рођен 1894. године у Зигсдорфу. Умро је 1959 године и иза себе оставио бројна пророчанства која се у наше време убрзаним темпом остварују.
Овај видовњак је погодио да ће избити рат на Косову и Метохији, а у детаље је предвидео и хаос који је Немачка спроводила у Другом Светском рату. Било му је довољно да види само једну фотографију и одмах је непогрешиво говорио о томе да ли је то лице још живо или не. Политичари су га често молили за савете.
Алоис Ирмајер је моћ визионарства добио са једним чудом. Био је немачки војник у Првом Светском рату на фронту у Русији. Тамо је четири дана гладовао док га нису нашли саборци. Након тога је приметио да је јако често видео неке слике. Са годинама су му визије биле све јаче и јаче. Ово су неке његове најзначајније предикције.
Париз ће да буде у пламену (Куће ће да горе).
Грађански рат ће избити после финансијске кризе у Немачкој, Француској и другим европским земљама.
Криза на Блиском Истоку ће проузроковати стационирање великог броја војних трупа.
Неће бити разлике између зиме и лета.
Папа ће да побегне из Ватикана.
Осим тога, пророчанство Алоиса Ирмајера је записао да ће 2016. године почети Трећи Светски рат. Као почетак тог хаоса навео је избегличку кризу. Доћи ће до финансијског колапса у Европи који ће изазвати грађански рат у Немачкој, Француској и другим земаљима Европе.
Ирмајер је рекао да ће рат почети у једној ноћи, сви ће се изненадити. Овај визионар је навео да ће једна огромна војска са истока кренути на Европу и да ће та војска веома брзо заузети доста територије старог континента и то само за три недеље. Такође је упозорио да ко буде удисао „прашину“ умреће у најгорим боловима. Пуно људи ће погинути од те „прашине“.
Алоис је такође рекао да ће се користити атомско/хемијско оружје у том рату, па се прашина коју спомиње односи на последице разорних експлозија. Ирмајер је најавио да ће велики рат почети на Блиском Истоку, али и да ће се на једној конференцији за мир, која ће се одржати на Балкану, десити атентат на већу рангирану политичку личност. Атентат ће извести „мали црнац“. После тога ће наследник те убијене политичке личности објавити рат Русији.
Ирмајер је чак навео и редослед неких догађаја:
1. Губљење вере.
2. Велики утицај сатаниста, на пример геј-бракови.
3. Велики број страних избеглица које улазе у Европу.
4. Јака инфлација.
5. Новац ће изгубити све више своју вредност.
6. Револуција у Немачкој.
7. Напад Руса на Европу преко ноћи.
Много тога се већ испунило…
     = извор МАГАЗИН

четвртак, 25. фебруар 2016.

Док је био у притвору Пиктон је испричао прикривеном полицајцу који је глумио затвореника, који је делио ћелију са њим, да је желео да убије још једну жену како би број својих жртава заокружио на 50, чиме је признао да је починио чак 49 убистава

МОНСТРУОЗНОСТ БЕЗ ПРЕМЦА: Силовао, секао и млео проститутке а потом их бацао свињама?!

Роберт Пиктон, познатији као Вили, секао је и млео своје жртве, углавном проститутке и наркоманке, а затим би њихове остатке бацао свињама. Он је ових дана, из затвора у којем се налази, објавио мемоаре, а згрожене породице жртава тражиле су да се књига повуче из продаје. У наставку доносимо појединости о монструозном убици и његовим убиствима.
Између 1995. и 2001. године, серијски убица Роберт “Вили” Пиктон убио је најмање шест жена у Канади. Све жене биле су познате зависнице од дроге и проститутке из злогласне ванкуверске четврти “Лоw Трацк”.

Пиктон би покупио жртву на улици, а намамио би их дрогом и новцем. Потом би их одвео на своју фарму свиња где би их силовао, а затим задавио или упуцао. Али то није био крај Вилијевог злочиина. Нјихова тела би затим раскомадао у својој кланици, а њихове остатке давао свињама да их поједу.

Док коначно није ухваћен, из те четврти је нестало више од 60 жена, а након истраге Пиктон је оптужен за убиство 27 жена, али је на крају осуђен само за убиство њих шест.

Пиктон од 2007. године издржава доживотну затворску казну, а ових је дана шокирао јавност, нарочито породице жртава након што је објавио своју књигу мемоара. Објавио је сам у електронском издању на “Амазону”, а након што су згрожене породице реаговале, “Амазон” је књигу повукао из продаје.

Пиктон се, пре него што је постао серијски убица, обогатио од бизниса са фармом свиња, односно обогатио се од свог породичног бизниса, али је временом посао скоро потпуно занемарио и завршио је тако да је тек повремено свињско месо и свињске производе продавао комшијама.
Канадска полиција је 1999. године добила дојаву да Пиктон и његова браћа у замрзивачима држе људско месо, али упркос томе што су добили полицијски налог за претраживање никада га нису обавили, објавио је еxпресс.хр.

Почетком фебруара 2002. године Пиктон је ухапшен након што је полиција због држања оружја претражила фарму и нашла ствари које су припадале једној од несталих жена. Затим је суд издао нови налог за претрагу, па су тако пронађени посмртни остаци неких жртава, попут лобања које су биле исечене на пола, а у којима су се налазили остаци руку и ногу.

Пронађено је 33 различитих ДНК узорака, зуби, као и делићи крваве одеће која је припадала жртвама. Полиција је пронашла и неколико пиштоља и вибратора.

Док је био у притвору Пиктон је испричао прикривеном полицајцу који је глумио затвореника, који је делио ћелију са њим, да је желео да убије још једну жену како би број својих жртава заокружио на 50, чиме је признао да је починио чак 49 убистава.


Полиција је то признање снимила скривеном видео камером, а снимак је касније на суду послужио као доказ на суђењу које је почело 30. јануара 2006. године.

Због доказа који су били уништени, с обзиром на то да је са телима жртава хранио свиње, а према неким исказима осим што би их раскомадао, Пиктон би их и самлео, међутим могао је да се брани да није крив, па је тако на крају осуђен само за убиство 6 пронађених жртава.

Због овог случаја канадска полиција и правосуђе добили су бројне критике јер нису реаговали раније, пре свега због тога што први пут када су имали прилику нису претражили Пиктонов посед, а и остали су прилично инертни након нестанка бројних жена близу мјеста где је живео Пиктон.

Породице страдалих жена никада нису могле да их сахране јер њихових тела нема, а након објаве да Пиктон објављује књигу, породице су прве дигле глас. Амазон је толиком брзином повукао његове мемоаре из продаје да се у пар сати док је књига била у продаји на њиховом wебу није продао ниједан примерак.


(аваз)
МОНСТРУОЗНОСТ БЕЗ ПРЕМЦА: Силовао, секао и млео проститутке а потом их бацао свињама?!

уторак, 23. фебруар 2016.

Хомољска Нијагара, атак на машту





Објављено је 26.11.2012.


Након првомајског открића кањона Јагнила, три месеца касније, почетком
августа, вратили смо се како бисмо натенане прошли читав кањон и упознали све његове
тајне. Оно што смо тамо затекли оставило нас је без речи - био је то још један у
ниски бисера Хомољских планина, и то један од најсјајнијих. Материјал са овог дводневног
истраживања монтиран је са закашњењем од четири месеца, али се коначно нашао пред
вама. Надамо се да ће вам пренети барем делић доживљаја којим је Хомоље нас наградило
тог лепог августовског викенда.

понедељак, 22. фебруар 2016.

"Blessing of Nature" by Olga Podluzhnaya Uutai





Објављено је 12.02.2016.
Concert in the city of Aldan, to celebrate the 85th anniversary of the Aldansky District, in the Sakha Republic, in north-eastern Russia.

The Republic of Sakha (Yakutia), previously known as Yakutia, is situated in the north-east of the Russian Federation, and is a federal subject of Russia (a republic). It has a population of 958,528 (2010 Census), consisting mainly of ethnic Yakuts and Russians.

Comprising half of the Far Eastern Federal District, it is the largest subnational governing body by area in the world at 3,083,523 square kilometers and the eighth largest territory in the world, if the federal subjects of Russia were compared with other countries. Its capital is the city of Yakutsk. The Sakha Republic is one of the ten autonomous Turkic Republics within the Russian Federation.

недеља, 21. фебруар 2016.

Читаво моје дело је шака шодера бачена у велику рупу наше некултуре / Исидора Секулић

Први пут, после 58 година од смрти велике књижевнице, ствари из њеног легата биће изложене у Кући Краља Петра. У непосредној близини њене последње адресе, биће реконструисана соба у којој је окупљала савременике



ДРЖЕЋИ за руку тада младог песника и лекара Миодрага Павловића, 5. априла 1958, на самртној постељи у болници “Драгиша Мишовић”, Исидора Секулић је, опраштајући се од живота, изговорила чувену реченицу: “Читаво моје дело је шака шодера бачена у велику рупу наше некултуре”.
- Ми ентузијасти који се бавимо њеним животом и делом, али и Универзитетска библиотека, која чува њен легат, Фонд “Исидора Секулић”, “Исидоријана” и многа друга удружења - сакупљамо те каменчиће и не дамо да падну у рупу наше некултуре - каже за “Новости” књижевница Лаура Барна, која заједнички са Лидијом Јакшић припрема још једну шаку успомена на најумнију Српкињу: пројекат “Исидора”, у оквиру кога ће у Кући краља Петра на Сењаку бити реконструисана њена радна соба.
Први пут после 58 година од смрти прве жене члана Српске краљевске академије, оснивача, почасног председника Српског ПЕН-а, почасног члана СКЗ и Матице српске, првог председника Удружења књижевника Србије - њене личне ствари, намештај, књиге, документација, биће јавно изложени изван легата, ког је усменим тестаментом завештала Универзитетској библиотеци “Светозар Марковић”. Изложба ће бити свечано отворена следећег четвртка (25. фебруара) у 19 часова.
- Била нам је замисао да Исидору Секулић, која у овом народу важи за икону српске књижевности, представимо као обичну жену, рањиву и снажну, попут сваког људског бића - објашњава Барна. - Велики је изазов представити је на други начин, приближити је као особу, открити кроз предмете који су иза ње остали ко је она у ствари била. Да бисмо то успели, морали смо да завиримо у њен животни простор.
КОЛЕКЦИЈА СЛИКА- УМЕТНИЧКЕ слике нисмо успели да добијемо јер су оне на конзервацији - објашњавају ауторке поставке. - Имала је сјајна дела Јована Бјелића, Ивана Радовића, Милице Бешевић, Милана Коњовића, Зоре Петровић, која јој је била комшиница. Њих две су се дружиле, а Исидора јој је често отварала изложбе у “Цвијети Зузорић”.
Поставку, која ће Исидору вратити у њен непосредни комшилук (Кућа краља Петра налази се на адреси Васе Пелагића 40, а она је живела у истој улици, у броју 70), уз предмете стално изложене у сутерену Универзитетске библиотеке, где је легат похрањен, чиниће и ствари које се чувају у сефу и трезору:
- То је њен накит, који је углавном бижутерија, али има вредност управо у томе што је припадао Исидори - наставља Лаура Барна. - Сваки од тих предмета из њеног окружења, њен намештај, полица са књигама, сто, чувене кожне фотеље, нешто о њој говоре. Када сам први пут обишла легат, имајући представу о Исидори као аскети, зачудила сам се колико је та соба један врло удобан простор. Део изложбе биће и њени ситни предмети - наочари, мастионица, прибор за писање, али чувена Његошева репродукција коју је држала између два свећњака, секретер, затим њена месингана лампа, коју смо ми назвали “лампа ђурђевак”... Ту су и карте које је скупљала путујући по свету. Она је те разгледнице урамљивала и чувала у библиотеци, а некада их је качила и у ходницима, како би се подсетила, кад уђе у кућу, где је све била. Своју пасију сакупљања разгледница пренела је и на пријатеља Иву Андрића, са којим је имала један необичан однос.
Сви ови предмети су, сматрају ауторке изложбе, натопљени њеном добром креативном енергијом:
- Верујемо да ће захваљујући томе и у Кући краља Петра моћи да се потпуно осети њено присуство. Посебно због чињенице да је живела у непосредној близини, да је када је шетала до града, пролазила овуда. На Сењаку је имао атеље њен пријатељ Тома Росандић, али и сликарка Зоре Петровић. Живели су ту и њој блиски Веселин Чајкановић, у Пушкиновој улици, Мило Милуновић, Жанка Стокић... једна ретка уметничка дружина. У близини је и споменик који је недавно подигнут Исидори, као и Топчидерска црква где је седела бесомучно на клупици без наслона... Тако да се један круг затворио, а нови отворио.
Како нам каже Лидија Јакшић (која је и уредник програма у Кући краља Петра), изложба је и прилика да се оживе Исидорине чувене чајанке у пет, на којима је окупљала значајне личности свога доба, попут дугогодишњег председника САНУ Александра Белића. Увек је задавала теме о којима се разговарало, а после би села за клавир и свирала Шопена.
Прво такво састајалиште писаца, песника, сликара из Београда, али и из Загреба, организовала је још док је живела у Таковској улици, а тај обичај пренела је и на топчидерску адресу. Нарочито је волела да јој долазе млади, међу којима је био и лекар Владета Јеротић, данас једини живи учесник тих скупова, који јој је екцем на очима лечио, између осталог, и лепим речима.
Пред смрт, Исидора је спалила готово сву преписку и рукописе, као и другу књигу посвећену Његошу. Није сачувана ни њена гардероба.
- У другом делу свог усменог тестамента, одевне предмете и нешто новца у обвезницма дала је Црвеном крсту Југославије, тако да ништа од тога није остало сачувано - наставља Барна. - На фотографијама се може пратити како је дивне хаљине имала, а куповала их је путујући по Европи. Путовала је много, готово да нема земље коју није обишла. Отуда и тај епитет космополита, који ју је пратио, а који је био погрдно схваћен.
Исидорин патриотизам, сматра Лидија Јакшић, био је истински, прожет правом љубављу за свој народ и Србију, али увек стављан у контекст света и Европе, и такав би могао бити путоказ садашњим генерацијама. Саговорница нас подсећа и на Исидорине речи: “Национализам је велика и опака ствар, не пита, неће да зна да је космополитизам понајчешће питање културе. Јер је култура само једна у целом човечанству, дакле по нужди космополитска и слава јој што је космополитска и уједињујућа бар она, кад ништа друго није, до данашњих дана.”
КЛАВИР
ПРИЧА о Исидорином клавиру је веома тужна - подсећа Барна. - Исидора је после Другог светског рата, као и многи, била више гладна него сита, и веома тешко је преживљавала тај период. Мислим да је то био најтежи период у њеном животу и тада је била принуђена да прода клавир. Када су дошли да га однесу, она је на клавиру оставила своју партитуру једне Шопенове етиде и изашла из куће. Отишла је ка Раковици. Није желела да се враћа док га не однесу, нити да зна коме је клавир отишао.

ПИСАЋА МАШИНА И РАДИО
БИЛА је поносна на своју ћириличку машину “хернес бејби”- прича Лаура Барна. - На тој машини је откуцана и њена последња воља о томе како би волела да буде сахрањена, која ће такође бити изложена. Било је невероватно колико је “брљала” по тим рукописима. Сваки рад је, уз помоћ индига, куцала у два примерка и тако четири пута. Имала је по осам примерака, које је оловком исцртавала и доцртавала. Увек је мислила да ће то негде нестати, па је волела да има резерву. Ти рукописи се данас чувају у САНУ. На радију, који изгледа као кутија, нарочито је волела да слуша Радио Београд. Уживала је у интерпретацијама Јехудија Мењухина и у Малеровим делима. Знала је да клечи затворених очију поред радија слушајући неку симфонију.
Исидора се враћа на Сењак

петак, 19. фебруар 2016.

Tribe Documentary - Isolated The Wild life and Primitive Tribes

Леп људски гест Сеада Ћелића

НИЈЕ први пут да Сеад Ћелић, Подгоричанин који већ 24 године живи у Њујорку, помаже земљацима широм бивше Југославије, али је судбина Братислава Браце Стојковића, Нишлије који живи у гробници на напуштеном Старом гробљу, на њега оставила посебан утисак. Сенко, како га зову пријатељи, не може да схвати да смо као друштво толико посрнули да мирно посматрамо судбину несрећника који је у пожару изгубио оца и дом. Већ 15 година Браца је бескућник, који је одбијао милостињу све док се није јавио Сенко. 
- Све што сам урадио за Брацу није због имиџа или медијске пажње, већ истински желим да човеку променим живот. Нико не заслужује тако да живи. Имам срце и душу исто као и Браца, и мени је некад неко помогао, па враћам колико могу, без обзира на то ко је у питању - прича Сеад из далеке Америке, где срећно живи са супругом Елвиром и четворо деце.
Ћелић се бави некретнинама, а потиче из угледне подгоричке породице која се годинама бави угоститељством.
- Нисам богат човек, у материјалном смислу, али ми ништа не значи да издвојим део свог муком зарађеног новца да некоме, као што је Браца, пружим наду. Како је могуће да неко сазна где он живи, а да не оде и пружи му руку да изађе из те гробнице. Зар је могуће оставити живог човека у гробу? Нису ми познате његове породичне прилике, али немају оправадања родбина, пријатељи и друштво који су дигли руке од њега. Патим што смо изгубили осећаје за људе око нас, и то не само у Србији или Црној Гори, него је то и овде, међу дијаспором.
Елвира и Сеад Ћелић
Од новца који је Сенко послао, продуцент филма Градимир Николић, који је снимио документарац о судбини бескућника, купио је Браци одећу, храну, обезбеђени су му оброци у једном експрес-ресторану, а у току је поступак за добијање личне карте како би могао да се пријави као корисник социјалне помоћи. Ускоро би требало да му буде обезбеђен и пасош, јер Сенко не крије да би волео да упозна Братислава. Последњи пут је Подгорицу посетио пре три године када је сахрањивао једног од тројице браће, а пре тога су му преминули отац и мајка, па га сада за родни крај вежу само тужне успомене. Али, можда је време и за неке срећније...
- Никада нисам био у Нишу, ето можда ће то да буде повод да дођем и упознам Брацу. Верујем да ће помоћ завршити у правим рукама, јер тешко ономе ко се на туђој муци обогати - вели Сенко.
Браца је до сада одбијао помоћ јер је био исувише поносан да живи од милостиње. Хранио се из контејнера или од продаје онога што пронађе на бувљаку. И он би волео да упозна Сенка, који га није само нахранио и обукао већ му је и вратио веру у људе.

БРАТИСЛАВ И ДАЉЕ ОЖЕЊЕН
АДВОКАТ Наташа Николић, која се ангажовала да помогне око сређивања личних докумената, каже да је то готово "немогућа мисија" јер Браца нема ниједан документ код себе. Пошто нико није хтео да пријави Брацу на своју адресу, мораће да то учини Центар за социјални рад.
- Онда ћемо обезбедити личну карту, а после и пасош. Мора се покренути и оставински поступак над имовином која је остала након трагедије у којој је остао без оца, јер Браца има мајку која живи у једном селу. Сазнала сам и да је био ожењен, а да брак није разведен званично... - набраја Наташа редослед којим Браци треба да врати људско и грађанско достојанство.


Хоћемо Брацу коначно да извучемо из гроба

уторак, 16. фебруар 2016.

ЗЕЛЕНО, БЕЛО, ЦРНО, ЦРВЕНО





Објављено је 15.02.2016.

Увек ме је тај предео - Просјане, притискао неком неизрецивом тугом. Кисон, или железнички мост, блистав на сунцу као нова змијска кожа, подсећао ме је на многе немогуће и неостварене ствари. Вода, крај које сам одрастао, и река у којој се неколико пута замало нисам удавио, имала је такође неки магнетизам. Све је било неизрециво. И густо као ракита, крошње врба. А док смо снимали ту печку прашуму, из које су полетале повремено дивље пловке, које су ту можда имале своја гнезда, долетало је и нешто што је било понајближе раним успоменама моје покојне мајке, којих сам се сећао, зато што ми је недостајала. Више од десет година је припадала оном свету са кога се нико није враћао... А отац је лежао на свом кревету у нашој кући, где смо га довели из града, после операције кука и повратка са рехабилитације, која је постојала на речима али не и у ствари... Отац је углавном лежао, дремао, повремено гледао тв програм... или излазио испред куће, ако је било сунца, да се огреје и да заспи у столици, као сасвим мало дете...

понедељак, 15. фебруар 2016.

Небески архипелаг Госпође Су Танасковић


Ко је Госпођа Су Танасковић?  Власник и аутор блога  TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI   , који је достигао посећеност  623.455 прегледа! (податак преузет са блога 15. фебруара 2015. Око 16. Часова по средњеевропском времену).  Ауторка је по образовању архитекта, тј. универзитетски професор, а по вокацији песник и есејиста, естета. Верујуће биће. Живи у Београду. Родом је из Чачка.
Исто тако,  Госпођа Су Танасковић има и свој  ГООГЛ профил. GOOGL+ (Сузана Танасковић,  49 пратилаца, 2 круга, 7.467.043 приказа ).
Али, и тај Гоогл профил и споменути блог су, из неких необјашњивих разлога, упркос својој планетарној популарности – напуштени, чини се. Сигурно да постоји јак, лични разлог за ово напуштање, или  закључавање. 
Шта се то догодило пре недеље 21. Априла 2013. године, када је Госпођа Су написала на свом блогу „И ЗА КРАЈ“    стихове  Angelusа  Silesiusа Kerubinski putnik, VI, 263, 1675.:

"Пријатељу, сад је доста. 
Ако још желиш читати,
Иди и сâм буди запис 
и његов смисао." 
Овим речима је  „запечатила“ свој  врсни блог, - неком врстом своје загонетне поруке свима онима који су посећивали њену занимљиву интернет локацију. Ништа није избрисала, напротив. Све оно што је публиковала, препоручивала, остало је и даље доступно. Ту су у целини и ЧЕТИРИ КВАРТЕТА - Т.С.Елиота.  Ту је, са десне стране, одмах испод заглавља блога, и овај запис: цитат, стихови  Св. Августина:
"Ако ћутиш - ћути из љубави. 
Ако говориш - говори из љубави. 
Ако опомињеш - опомињи из љубави. 
Ако опрашташ - опрости из љубави.
Унутрашњи корен нека буде љубав,
Из овог корена може да израсте само добро
.”
Израстао је и још увек расте, иако је напуштен,  у својеврстан  Небески архипелаг.  Знам на стотине српских блогера, можда их има и више, који сањају недостижан сан -  да имају макар делић посећености својих локација, који је госпођа Су постигла – тако се чини – ко од шале. Су Танасковић би могла бити пример многим блогерима – у много чему.

У своје сам време покушавао (пре неколико година), да на свој начин  охрабрим  Госпођу Су, правећи на  WORDPress-u  један мањи сајт  посвећен, поред осталог, и   њеним стваралачким импулсима  и душевним даровима,  и оној другој неоткривеној и непрепознатој друкчијој Србији, али изгледа да то није била ни довољна,  ни довољно убедљива подршка ( ПУТЕВИ СРБИЈЕ ) .
Огромну је духовну енергију и радозналост Госпођа Су уложила у споменуте две интернет- локације; видео сам је неколико пута у животу, и увек сам имао леп утисак, тј. да је она ретко биће које не каже све што зна, не чини све што може, не верује у све оно што чује, не даје све што има, не жели све што нема... Њен деда, како сам разумео, ако сам добро разумео, по повратку из немачког заробљеништва, као краљев официр, није се активирао у новој Титовој војци, него је - поносан какав је био - прихватио доживотну муку. Више пута ми је причала о својој стогодишњој баки, која је и у дубокој старости сачувала бистру памет и присност. Са каквим је одушевљењем причала о народној архитектури у селима на југоистоку Србије, испод Старе планине... Није је живот мазио и није јој ишао на руку. Румуни имају једну добру пословицу: Колима памети потребно је двоје кола среће! То баш као да је изречено за Су, за све паметне и душевне жене овог света...
Ако је напустила своје трагове ка сопствености, и сад понекад помислим са тугом, зашто их је уопште покретала блог? Обичан народ зна: Човек не може проћи а да не остави трага... 
Можда је Госпођу Су  одбио овај и овакав свет налик на Нојеву барку : мало људи, али много животиња?  - Б. Т. 

недеља, 14. фебруар 2016.

Сећање Милорада Ћебића, једног од малобројних преживелих сведока усташког пира у Старом Броду у априлу 1942.Заклано и 72 Ћебићевих рођака, најмлађи имао седам дана. Девојке у самртном загрљају скакале са стене

Борис Субашић | 14. фебруар 2016. 07:09 |.  -  Сакрили масакр 6.000 Срба због братства и јединства. - 

СЛИКА дугих девојачких белих кошуља које се расцветавају у мутнозеленој набујалој Дрини као цвеће на воденом гробу непрестано се враћа у сећање Милорада Ћебића (83), једног од ретких преживелих сведока усташког злочина у Старом Броду у априлу 1942. године. Он и даље чује крике српског збега у замци између планине и реке које је слушао као десетогодишњак.
- Црна легија Јуре Францетића је, према немачким подацима, поклала 6.000 Срба, искључиво цивила, а о том злочину се после рата није смело говорити - каже Ћебић. - Гледао сам групе девојака које у самртном загрљају скачу са стене у Дрину покривену њиховим дугим косама и белим кошуљама. И родитеље који држећи децу за руке идући у смрт у подивљалој реци да би избегли усташко иживљавање. Ко није скончао у Дрини, масакриран је.
Срби у источној Босни су до почетка 1942. одолевали усташким нападима. Одбрану су организовали и предводили предратни официри.
- Наредника Радомира Нешковића народ је изабрао да буде командант српске одбране, јер су муслимани већ били у усташким униформама. Српска територијална одбрана, која нас је сачувала у почетку рата, постала је део Југословенске војске у отаџбини. Партизана није било. Само ми, Срби. Отац ми је погинуо у јесен 1941, бранећи село од усташа.
Власти НДХ су у пролеће 1942. покренуле офанзиву за истребљење Срба, од Сарајева до Дрине. Десетине хиљада избеглица из Фоче, Зворника, Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова и Пала сливале су се у колону која је покушавала да дође до Србије.
Подрињски Срби избегли 1942. у Србију
- Путеви су били закрчени стоком и запрегама које су носиле сав иметак и нејач. Италијани, који су чували вишградски мост, тражили су да се људи одвоје од кола, да се наводно не би загушио пролаз. Они који су их послушали одведени су у немачки логор на Старом сајмишту који се налазио у НДХ, а не, како појединци данас причају, у Недићевој Србији.
Српски збег је очајнички почео да тражи други излаз. Прочуло се да из Старог Брода, уског простора између Дрине и планина, чамци превозе људе на другу обалу реке.
- До Брода је водила уска стаза по планинској литици клизавој од кише којом ни овце нису хтеле да иду - сећа се Ћебић. - Ми смо некако прошли са оним што смо имали на себи и стигли на плато прекривен хиљадама бедних и промрзлих људи који су се од јаке кише скривали испод шатора од грања и ћебади. Маса се тискала у блату крај Дрине покушавајући да уђе у чамце. Србе који су имали злато да плате превозили су и немачки војници у својим гуменим сплавовима.
Они који га нису имали скакали су у Дрину и покушавали да је пређу држећи се за конопац који је опасивао сплав. Немачки војници су их ударали веслима по главама док се не би удавили. Када су се усташе приближиле, Немци су забранили прелазак Дрине.
- Део збега упутио се ка селу Милошевићи, одакле нико није живу главу изнео. Стриц који је некако прешао на другу страну Дрине успео је да нас спасе у задњи час. Давао је немачким војницима по дукат из невестинске ниске своје жене за сваку главу коју пребаце чамцем.
На десној обали Дрине, Ћебићева породица се придружила невољницима око ломача који су покушавали да се загреју и осуше. Немци су држали збег на обали, да гледа како усташе и муслиманска милиција изводе крвави пир.
Цела породица побијена на прагу куће
- Заклано је тада и 25 Ћебића. Клање је потрајало до мрака, а онда се све утишало. У зору се појавио усташки командант Јуре Францетић на белом коњу, и покољ је почео изнова. Касније су се појавили немачки војни моторни чамци из Вишеграда. Пуцали су у ваздух и викали: "Усташе цурик". После смо сазнали да је Недић умолио Немце да зауставе покољ. Масакр у Старом Броду је прекинут, а Францетић је рекао преживелима да се слободно врате у своја села. То је била лаж, сви су побијени на путу. Тада је заклано и 72 мојих рођака. Најмлађи је имао само седам дана.
Српским избеглицама на десној обали које су узбегле усташку каму запретила је глад.
- Спровели су нас до напуштених кућа у околним селима. Мајка је дала велики златни ланац за џачић кукуруза који је самлела, а нас децу послала да беремо јагорчевину. Данима смо јели проју од кукурузног брашна помешаног с том биљком. Убрзо је и тога нестало, мислили смо да ћемо помрети од глади. А онда је стигла храна из Србије. Били смо спасени. Недић је успео да од Немаца добије одобрење да нас прими у Србију.
ТАЈНА ГРОБНИЦАШУМА у Борикама била је склониште за 65 српска официра и подофицира који су одбили да се предају после Априлског рата. Ту су чекали да им Дража Михаиловић одреди распоред, да се боре против окупатора, открива Ћебић. -Партизани су дошли из правца Жепе, из муслиманских села, и похватали те људе на спавању, без метка. Одвели су их до оближње јаме и живе у њу побацали. Нисам сигуран да је икада очитано опело над том гробницом.
Родитељи, суочени с крајњом бедом, давали су децу Комесаријату за избеглице који их је одвео у Матарушку Бању, први сабирни центар за српске малишане из НДХ.
- У Бањи смо добили чисту одећу, јели и спавали у топлом и били сигури. А онда је почело да стиже још српских сирочића, на стотине сваког дана. Бања је ускоро била препуна деце, требало је нахранити хиљаде уста, и храна је постајала све скромнија. Српски домаћини узимали су децу у своје куће, али и они су живели у беди. Онда су избиле епидемије. Мој млађи брат и његова васпитачица умрли су истог дана од заушака.
Ћебићева мајка је дошла да сахрани сина и повела са собом осталу децу. Милорад је као најстарији, са 12 година, одређен да са стричевима иде у печалбу, на бербу кукуруза у Банату.
- Домаћин из Лајковца кога смо упознали у возу убедио је стричеве да ме оставе код њега. Добри човек је желео да ме усвоји. Код њега сам дочекао и ослобођење 1944, а мајка није долазила, иако је обећала - прича сузних очију Ћебић. - Мој домаћин крио је од мене да су ми мајку комунисти усмртили кундацима јер јој је брат био у Дражиној војсци. Срби у Подрињу, који су бранили свој народ, прогањани су и убијани без суда. Нико од муслимана који су листом били у усташама није одговарао за злочине.
Ћебића су из хранитељске породице одвели у дом из кога је отишао на занат. После војске остао је у Србији, запослио се у Трстенику. У родно село Бранковиће одлазио је само по неколико дана годишње, док му је деда био жив.
Село је опустело, готово сви су били побијени или расељени. О злочину у Старом Броду се ћутало. Тек 2007. нас неколицина преживелих из Србије и Аустралије подигли смо спомен-капелу жртвама из Бранетића. После освештања обратио сам се званицама: "Срам нас било Срби, срам вас било председници општина од Сокоца до Дрине, стидите се владике и Цркве кад сте заборавили 6.000 покланих Срба на Старом Броду који ни крст немају." Већина тих младих људи је била запањена, јер није ни чула за страшни злочин. Годину касније, у Старом Броду подигнут је споменик, а затим и капела. Надам се да ће неко такву капелу подићи и на Старом сајмишту, где су страдале десетине хиљада Срба из НДХ.
КУНДАЦИМА ПО УДОВИЦИ
Кад су се у Бранковићима 1941. појавили наоружани људи с петокракама на капама, нико није знао каква је то војска, каже Милорад Ћебић.
Партизани су били из неких других крајева, међу њима није било наших људи. Са оружјем су по кућама тражили храну. Викали су на мајку која је кроз плач говорила: "Људи, ја сам удовица, мужа ми убише усташе, имам петоро деце, не остављајте их гладне." Претукли су је кундацима.

ЦРНОКОШУЉАШИ ОТИМАЛИ СРПСКУ ДЕЦУ
Срби из Бранковића први окршај са усташама имали су на Малу госпојину 1941. године.
Црнокошуљаши су изненадили скоро сву децу из села окупљену на ливади око стоке и убацили их у два камиона. Стајао сам на оближњем брегу укочен од страха. Гледао сам усташу како наслања пушку на ограду и нишани у мене. Два метка су ме промашила, трећи ме је окрзнуо, и пао сам у несвест. Људи из села су чули пуцњаву и, предвођени наредником Нешковићем, направили заседу и ослободили децу.
Сакрили масакр 6.000 Срба због братства и јединства

ЛИТУРГИЈА