ОБАВЕШТЕЊЕ И МОЛБА

ОБАВЕШТЕЊЕ И МОЛБА...Овај блог је јаван и доступан под уобичајеним условима свима на свету - до даљњег. Али не и неки други делови Сазвежђа нису. Заштићени су, приватни — највећи део По.Рт.Ала. Ко има приступ? Заштићеним, и, можда, најзанимљивијим деловима По.Рт.Ала? Претплатници.Сарадници.Добротвори...Власник. За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе.

Видети више


Библиотека ПРОТОТИПА

Библиотека ПРОТОТИПА
СУРБИТА(р) ~ прототип слободне и бескрајне енциклопедије "Заветина"

Translate

Претражи ову, и друге незаштићене, јавне локације По.Рт.Ала

ЗАВЕТИНЕ+

ЗАВЕТИНЕ+
ЗАВЕТИНЕ+ Нова серија књижевног листа.Уредници Мирослав и Александар (ЛУКИЋИ) - (2019 - )

Посећеност

(006) Архив УКАЗИВАЊА и ПРИКЉУЧЕНИЈА ~ ПРЕПЕВИ >

(006) Архив УКАЗИВАЊА и ПРИКЉУЧЕНИЈА ~ ПРЕПЕВИ >
неуспела мисија "САЗВЕЖЂА З"?

субота, 12. септембар 2015.

УЗ МЕМОАР КОЈИ НИКАДА БИТИ НЕЋЕ ОБЈАВЉЕН У ЦЕЛИНИ / Бела Тукадруз

УЗ МЕМОАР  КОЈИ  НИКАДА БИТИ НЕЋЕ ОБЈАВЉЕН У ЦЕЛИНИ / Бела Тукадруз*


ЕСЕЈ О ПРИЈАТЕЉСТВУ
                                             Ангелини Андрић
Под пријатељством се подразумевају
као и под љубављу – лажне ствари.
Пиши тестамент : препусти привиде и обмане
другима (ако си заиста песник).
Погледај истини право у очи!
Препусти фотеље и столице, и престоле,
онима код којих су најизраженије
амбиције и гузице. Мој млађи син
не зато што је још увек дечак,
већ зато што је такав по природи,
једини уме да разговара искрено
од свих оних са којима разговарах последњих
месеци. У бубрезима расте камење
кад престану искрени разговори.
Сувише сам узео од свога завичаја.
Желим да му узвратим истом, или већом мером.


Написах АРХИВ У ОСНИВАЊУ,
зато да бих га једног дана сазидао,
као и Кулу песника,
на Вратима Звижда.


На капији Сунца и Кошаве.

Музеј Немогућег Ратара
већ има своју иделану локацију
на једном полунапуштеном салашу.

То је то – уздарје.
То је то – соба са четири прозора
окренута на четири стране света.

У таквој бих соби волео да проведем
остатак земаљске гозбе.
На салашу
у друштву паунова и морки,
у природи неоскрвњеној.


Не на туђем, на отетом.
На свом.


Близак облацима
и флори и фауни,
орнитологији и пчелама,
цветовима пасуља и дивљег граора.

Слике на гробовима
мојих предака
разбили су зли људи, ноћу.
Зато што су гробови неограђени, незаштићени.
То није учинио припадник туђег народа,
већ Србин, онај најгори, што је презрео Бога и
обичаје од старине.

Желим да сазидам Цркву
какву носим у себи.

Ја сам црква.
Ја сам Вазнесење.
Ја омогућавам Прелазак
из света у свет.

Ја сам соба на спратовима -
она соба са четири прозора,
што гледају на југ и север,
на исток и запад…

Жена може бити љубавница, и пријатељ
врло ретко.

Судбина је шаље да буде лакмус.
Пријатељства из младости нису бројна.
Свако пријатељство садржи у себи
неравноправност односа.

Ако је човек празан и мучи га чамотиња,
нека не тражи помоћ пријатеља,
нека не покушава да своју уображену несрећу
разводни разблудношћу,
једним од првих начела смрти,
и жрвњем који меље душу
и живчано исцрпљује.

Ко је нашао у животу пријатеље и љубави
безграничне, до смрти?

Љубав је вера – религија земаљске среће.
Пријатељство је, према легендама које нису сасвим ишчезле, нешто
сасвим друго: таласи океана и обала океана.
Љубав жена је одвратна, јер кад жена воли она ужива у лагању,
као што мала деца уживају у скривању.

Можда пријатељство значи сасвим
нешто друго : уживање у разобличавању, свега.

Жена, којој су пуна уста љубави, вара.
Овај свет је постао одвратан
од толиких лешина љубави и лешина пријатељстава.

Леп нико више није, осим деце, од заблуда
и притворства сви су усахнули.

Јесен је, десети октобар 1998. године :
лете чавке, чујем њихов кликтај.
Још није свануло, али свиће.
Истина није у слави и богатству.

Истине нема у забораву…
Још се нису родили, они који ће нас волети.

Тек треба да се зачну, прави пријатељи.
Можда ће једном кров планине или хрид
мора да омогући све сусрете, све спојеве, све визије?

Треба желети, сањати – отворених очију.
Окренут свету, као себи. Треба савладати стид.
Судбина је преодређена, још док си био мали!
Када су ласте летеле ниско изнад путева створених
пре пруга железничких. Из блиског неба зрачили су идеали
далеког света, непознанице. Клизили као по шини :
слутио сам шта ће бити. Можда се све то и обистини?
Сва искушавања, сви потези и напрезања, оспорени,
можда су били само зато да те одврате, скрену
на путеве који су у детињству били створени?

Колонија ластавичјих гнезда, пролеће рано,
надошли потоци, набубрело поље, жбунови снени
дивљих ружа, блато што се за опанке лепи -
указало се, кад ниси знао шта значи, прерано,
али сети се речи, одлучности – сећање крепи.
Нико не зна, сви су залутали, као слепи,
па тумарају изгубљени по ужасној тмини.


Слутио си шта ће бити. Је ли час да се све обистини?

Нека спадну све маске! Нек иде доврага
свако једнострано пријатељство (срање у боји!).

Као и љубав која је мржња.Видео сам ону свињу
што има зашиљену и издужену њушку
како управља аутомобилом. Господин менаџер!
Господин професор универзитета, коме вири
празилук из…Ех, много шта је смешно, неутешно.
Као црне чарапе министарке за којом се
окрећу потајни фетишисти и фашисти…

Одвијмо листове главице купуса, због корена.
Опет је слагао Господин Професор, са чијег
карактера не би скинуо флеке ни нитро-разређивач….




ПАЛЕЋИ ЈЕДНУ БЕЛЕЖНИЦУ  ИЗ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА

Привлаче ме одблесци, као и цветови белих барских локвања.Обична камара сламе изазива у мени читав низ асоцијација, које потискујем као и извесне слике: плот од прошја, трула зђубросана слама, лемезје, и доживљаје из којих вире...провалије...Месим топло унутрашње тесто; играм се отежао од искуства, уместо да испечем то што месим и што сам замесио...
Ројио се очај. Изнад главе је висила кристална секира тишине.То, што су ми предвиђали извесни пророци,

понедељак, 24. август 2015.

Мерседес Монмани, шпанска књижевна критичарка...

Европа се не може разумети без читања Андрића

Мерседес Монмани, шпанска књижевна критичарка, у књизи „Границама Европе” објавила есеје о три стотине писаца двадесетог и овог века, од нордијских фјордова до обала Босфора

Мерцедес Монмани (Фото www.todoliteratura.es)
Европа не може да се ствара преко заједничке банке, на јединственој валути или бирократији а да запостави своју суштину, своје духовне вредности и културу, каже за „Политику“  Мерседес Монмани, шпанска књижевна критичарка, чија је оригинална књига литерарних есеја посвећена писцима Европе прошлог и овог века постала издавачки хит ове године на Иберијском полуострву.
„Ако говоримо о економији, причамо стално о нечему што нас раздваја“, а Монмани је у „Границама Европе“ направила јединствени књижевни атлас, у коме је, на хиљаду и петсто страница осликала духовни простор Старог континента. Само се по себи разуме да се култура не зауставља на вештачким границама Европске уније, а Монмани то доказује избором од 318 писаца међу којима је по неколико десетина књижевника са Балкана, Русије, Турске и Израела, са простора које сматра европскијим од географског средишта.
Иво Андрић, Данило Киш, Александар Тишма, из Србије, Мирослав Крлежа, Предраг Матвејевић, Дубравка Угрешић и Славенка Дракулић из Хрватске, и Александар Хемон, Сарајлија који се у ратном вихору нашао у Чикагу и ту наставио да пише на енглеском језику постигавши велики успех у САД… то су неки од писаца из бивше Југославије које је уврстила у духовне међаше европског културног простора. Јер, како каже, и при томе парафразира речи бившег социјалистичког премијера Шпаније Фелипеа Гонзалеса, „Европа се може заиста разумети ако се прочита Андрићева „На Дрини Ћуприја”.
Светски политичари би објективније просуђивали о ратовима у бившој СФРЈ, доносили би разумније закључке и одлуке да су били упознати са Андрићевим делом. У литерарном смислу, Монмани убраја Андрића  међу пет најбољих стилиста добитника Нобелове награде у двадесетом веку. Поједини критичари замерају јој да је преценила значај Данила Киша, али Монмани сматра да је допринос Киша у „за литературу централне Европе једнака оној коју је проузроковао Џејмс Џојс у англосаксонској или Кафка у германској култури”.
О свом пријатељству са Клаудијом Магрисом, великим италијанским књижевником, есејистом и путописцем, Монмани нам је причала када је недавно боравила у Београду, пошто је претходно посетила наше манастире, Виминацијум, Андрићград, Котор… сливове десетак река Балкана. Природно је да Клаудио Магрис пише предговор за ову књигу и што јој то даје додатну вредност. Писац велике приче о Европи на обалама Дунава од „Црне шуме” до Црног мора, о културама које настају на његовим обалама, историји и људима, пореди Мерседесин стил са соколовим лаганим и муњевитим летом. Соколово око види оно што други превиђају, али своју оштровидост не користи да уграби плен како то чине безобзирни предатори.

Насловна страна књиге "Граница Европе"
Она се, прича Магрис, заљубљује и предаје у оно што проналази. Уз ентузијазам и страст, писац Дунава својој млађој колегиници приписује оштрину у пресуђивању, братску блискост, аналитичку интелигенцију и ретко познавање, широке лепезе савремене књижевности. То је „хармонична и поетска књига, а истовремено духовни атлас, литерарна географија, књига о културној геополитици”.
Књигу је у Шпанији издала „Галаксија Гутенберг”, и то је био храбар и ризичан подухват, јер ретко ко је данас спреман да одштампа и укоричи 1.500 страница. Показало се да је Гутенберг био у праву и књига се распродала већ на великом сајму у Мадриду пре неколико месеци.
„Није ми било лако да од хиљада писаца које сам прочитала и о којима сам писала током четрдесет година мог професионалног рада изаберем само три стотине. Али имала сам обзира према издавачу и драго ми је што се и њима исплатило. Данас се мало чита, а још ме више брине што се ретко бира добра књижевност. Лоша литература изазива зависност. Кад почнеш да читаш безвредне књиге, ти постајеш наркоман, и не можеш да станеш”, прича нам Мерседес Монмани.
Лични водич за књижевно путовање Европом почиње нордијским поглављем „Шумама фјордовима и језерима”, са норвешким писцем Кјелом Аскилдсеном, шведским редитељем и аутором Ингмаром Бергманом, ту су и Кнут Хамсун, Ларс Густавсон. Завршава се „На обалама Босфора” Орханом Памуком.
Између ова два географска пола смештено је још много литерарних сапутника Мерседес Монмани који са њом пролазе времепловом двадесетог века „натопљеним ратним ужасима, ремек-делима књижевности и фантастичним културним динамизмом”. Монмани нас позива да уживамо у Стендалу, Чехову, Мопасану, Стефану Цвајгу, Песои, Милану Кундери, или пак француском Орвелу, Мишелу Уелбеку…
Биљана Исаиловић, наш врсни књижевни преводилац, овог лета је почела да прелистава „Границама Европе” коју јој је поклонила Мерседес Монмани. Илузорно би било очекивати од било ког нашег издавача у овој беспарици да се упусти у наручивање превода свих хиљаду и пет стотина страница овог дела. Али, било би драгоцено да се проберу поједини есеји и да скраћени књижевни атлас Европе постане доступан и нашим читаоцима.
Шпанске писце Монмани је намерно изоставила овога пута, јер би јој за есеје о књижевницима из њене домовине требало бар још исто толико папира колико је већ исписала. Критичарка, једна од ретких која у Шпанији са страшћу проучава велике књижевности малих земаља, оставила је књижевнике из Шпаније и Латинске Америке за неки други пут.
Зорана Шуваковић
објављено: 22.08.2015.

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

hiljade knjiga koje sam procitala... | 22/08/2015 17:49
ne mogu da verujem...to je neka brzocitacica koju placaju po procitanoj knjizi!?ja kad naidjem na dobru knjigu,posto je pazljivo procitam jos danima zivim sa njom-sto u glavi a sto u ponovnom citanju.ova zena verovatno ima ugradjen neki super procesor!?

недеља, 9. август 2015.

Хрвати истражују како се “Мајка Хрвата” нашла у Београду



Наjава градоначелнице Kнина Jосипе Римац да ће први потез градске управе, након обележавања годишњице воjно-полициjске акциjе Oлуjа, бити да званични Загреб од Србиjе затражи враћање скултуре “Повjест Хрвата” Ивана Mештровића, у хрватским медиjима jе отворило питање да ли jе то уметничко дело плаћено аутору.
Реч jе о скулптури са ликом Mештровићеве маjке Mарте, коjа се однедавно налази и на биометриjским путним исправама Хрватске.
Скулптура, димензиjа 179 пута 146 пута 96 центиметара, настала jе 1933, а налази се у оквиру комплекса Kраљевског двора на Дедињу.
Загребачки "Глобус" пише да Kустос Двора Jана Вуjновић, каже да jе скулптура плаћена великом свотом новца, те да о томе постоjи документациjа, односно рачуни коjи се чуваjу у Aрхиву Jугославиjе.
Хрватски недељник, међутим, пише да прича о овоj скулптури уопште ниjе jедноставна, односно да ли jе она плаћена или не постоjе опречни подаци и наводи писма ваjара из 50-тих година, коjи, како се наводи, упућуjу на супротно.
Недељник, додуше, пише и да би, без конкретних доказа о власништву, скулптура требало да припадне Mештровићевим наследницима, али да, како сазњу, породица, за сада, ниjе затражила њено враћање.
Упркос томе, недељник наводи да су наводно сачувана два Mештровићева писма Mиховилу Aбрамићу, тадасњем директору Aрхеолошког музеjа у Сплиту, из 1953. године, у коjему му “сугерше да се заузме да скулптура из Беграда буде пренесена у Сплит”.
Tа писма jе, додаjе се, аутор наjопсежниjе биографиjе Ивана Mештровића, обjавио Душко Kечкемет, а у jедном од њих, уметник наводно експлицитно побиjа “чињеницу да jе њему краљ Aлександар ову скулптуру платио”.
Aндро Kрстуловић Oпара, вишегодишњии директор Mузеjа Ивана Mештровића, сада саветник председнице Хрватске, уверен jе, пак, да краљ Aлександар скулптуру ниjе платио.
Упитан шта ако се ипак докаже да jе скулптура плаћена, он каже: "Mислим да ћемо у том случаjу постићи договор. Врло jе важно да се скулптура у Хрватску врати, а у коjи град и коме, то jош треба договорити".
Иначе, постоjи више верзиjа ове скулптре, а хрватски стручњаци тврде да су све оне оригинали с тим да jе управо ова верзиjа са Дедиња, исклесана у белом камењу, нешто то би, како се наводи, “требало да буде коначна верзиjа Mештровићеве замисли и реализациjе”.
Хрвати истражују како се “Мајка Хрвата” нашла у Београду | Регион | Novosti.rs

четвртак, 30. јул 2015.

Свеће изгоре, а да сузу не пусте



МИРИС меда, воска и тамјана, са нешто мало етеричних уља шири се воскарском радњом у Косовској улици код броја 34. Иако тек недавно пресељена из Макензијеве улице, где је опстала више од шест деценија, стари креденци, опрема и начин рада остали су аутентични. 
Данас се Анђелка Вујић прилагођава новим муштеријама, негујући занат који је наследила од свог свекра Драгомира, надалеко чувеног београдског воскара. Пошто су због реституције стари локал морали да предају власницима, породица Вујић преселила је занат у Косовску улицу, па је Анђелка, власница радње, свој асортиман допунила у складу са захтевима нових купаца.
Ових дана продавницу красе свеће у више боја, мирисне, са каменчићима, цвећем...
- Како смо променили локацију, потпуно се променио и профил купаца, па сада испољавам своју креативност осликавајући свеће - прича Анђелка Вујић. - Ипак наше старе муштерије не заборављамо, па овде могу да купе оно што су годинама куповали. Евро скаче и пада, а нама једна цена није мењана већ четири године. Исто је и са лампионима за покој душе, славским свећама различитих величина и гравуре.
Иза продајног дела радње Анђелка топи восак, парафин, стеарин, мешајући их са другим воскарским материјалима, уљима. Разлива смесу у плехове, чека да се охлади, потом исцртава и прави бројке за рођенданске торте. У нијансама и са украсима по жељи и наруџбини муштерија.
- Наше воштане славске свеће су таквог квалитета да горе, а "сузу не пусте", а то је због методе поливања - каже Анђелка. - Фитиљ је закачен, па се полива слојевима воска и тако се добијају свеће које после могу да се боје или остају аутентичне.
ЖИВЕ ОД СЛАВЕ
ДО СЛАВЕ
Од продаје свећа воскари живе сезонски, за време слава. Зато их, прича Анђелка, данас у Београду има само двоје, зато се нове радње не отварају. Живе од традиције прилагођавају се новим временима, али захваљујући људима којима је квалитет још битан.
Са сузама у очима сећа се Анђелка своје радње у Макензијевој улици, називајући је симболом Врачара, местом које је шездесет година опстајало захваљујући квалитету и традицији.
- Дошла ми је жена са ћерком сећајући се дана када је њу њена мајка доводила у нашу стару радњу и замолила ме да се фотографишу. Помешала су ми се осећања, али ми је срце било пуно. Од воскарског заната данас је тешко живети - сведочи Анђелка. - Људи уђу, изађу, ретко ко нешто пазари.
С оригиналним пчелињим воском је, према речима мајстора заната, тешко радити, а на тржишту су се појавили и мириси воска, да би се људи преварили и мислили да купују праву воштану свећу.

СНАБДЕВАЛИ ЦЕЛУ ЈУГУ
Анђелкин свекар Добривоје снабдевао је фитиљима за кандило читаву бившу Југославију. Производ по ком је био надалеко познат усавршавао је 15 година, а Анђелка је научила да га прави тако што је надгледала радове, а све што он прича снимала диктафоном.
- Сада не знам када сам последњи пут продала фитиљ, иако он има два пловка и кошта свега 60 динара.

Свеће изгоре, а да сузу не пусте | Београд | Novosti.rs

четвртак, 4. јун 2015.

Шта мисли орао?... / Светислав Стефановић

Шта мисли орао?... 




Створен сам да летим кроз просторе плаве,
Бескрајно широке и бескрајно чисте,
А ове ме глупе и надуте главе
Приковаше овде да вечито исте
Прљавштине њине и безјаштва гледам,
Кажњен, не знам зашто, к'о мој друг ни један.


Вековима ширим заморена крила
Над јазбином њином која зјапи тамом,
Подамном се злато, дијамант и свила
Мешају са крвљу, са блатом и срамом,
А ја, нем, прикован над тим паклом стојим,
Гледам где се кити врлинама мојим.


Па докле ћу тако да трпим те муке?
Ниткови без срама докле ли ће крити
Мојим белим крилом своје црне бруке?
Докле над злочином прикован ћу бити?
-          Донде, док народу тираније годе,
Док не сине сунце Правде и Слободе.[1]





[1] Republika, VII/54, 08. 07. 1923., 1; "Protiv tiranije"..., 79-80.

    = извор: Светислав Стефановић
БУНТОВНЕ ПЕСМЕ
Приредио
Предраг Пузић
АРТАС, Нови Сад, 2005.

петак, 27. март 2015.

О чему се, заправо ради? Сјахо Курта - узјахао Мурта?О изокретању народне пословице?



НОВА подела карата у "Службеном гласнику", коју је најавила Јелена Триван одмах по именовању на место в. д. директора овог јавног предузећа, како "Новости" сазнају, спроведена је у дело.
Ова кућа добила је нови уреднички тим, састављен од старих играча. С места директора сектора за издавање књига смењен је Никола Вујчић, који ће надаље обављати послове уредника, а на ту функцију постављен је доскорашњи уредник Петар В. Арбутина и тако постао по други пут директор издаваштва у "Гласнику". Ту функцију обављао је за време директорског мандата Слободана Гавриловића.
На позив Триванове, у "Гласник" су се, на своја некадашња места, као уредници вратили Гојко Тешић, Бранко Кукић, Јовица Аћин и Горан Петровић. Они су, да подсетимо, на тој дужности били такође у Гавриловићево време, а "Гласник" су напустили по доласку Радоша Љушића на чело предузећа, због спора у вези са хонорарима.
Потврђујући за "Новости" овакве кадровске промене, Петар Арбутина каже:
- Ово је професионални и интелектуални задатак првог реда. Претпостављам да сам поново постављен на место директора издаваштва зато што сам то био и онда када је "Гласник" био издавач године и најуспешнији српски издавач. Лично и професионално сам поносан на тај период. Тада сам радио са врсном екипом уредника интелектуалаца и веома ми је драго што се они поново враћају и што ће нам се још придружити Светислав Басара и Владимир Кецмановић. Величина и значај "Гласника" је управо у чињеници да писци и уредници разних поетичких опредељења, генерација и интелектуалних афинитета поново граде углед елитног издавача што "Гласник" заиста јесте, без било какве лажне скромности.
Први и основни задатак је, по његовим речима, поновно оживљавање едиција и пројеката по којима је "Гласник" био препознат и признат код најширих читалачких и интелектуалних кругова. У другој фази, додаје Арбутина, свакако је битно антиципирати све тржишне и креативне сегменте савременог издаваштва и објединити их у један модеран пословни концепт.
СКРОМНО 

- ОБИМ и квалитет продукције какав је "Службени гласник" имао за време Слободана Гавриловића, након две године девастације које је преживела ова кућа, није могуће вратити у кратком временском року. Могуће је, међутим, да се скромно крене у поновно оживљавање нечега што је готово убијено. Чињеница да јевратила стари уреднички тим говори о добрим намерама Јелене Триван, и таквом тиму се са радошћу придружујем - каже за "Новости" Владимир Кецмановић.
- Шта то значи у пракси? Гласник као јавно предузеће и државна кућа треба преко својих издања да поставља квалитативне стандарде у српском издаваштву, да буде брана вулгарној комерцијализацији издаваштва и културе. Трудићемо се да оправдамо све оно што смо поставили себи као циљ - да бранимо и одбранимо културу и књигу - каже Арбутина.




Повратак Тешића и Аћина | Култура | Novosti.rs

понедељак, 16. март 2015.

АЗИЛ / Радивој Шајтинац





Овде живе пакао и неки људи
Чувају их речи  и понекад лекови

Обилазе лепа лица,сенице и весници пролећа
Кад кисне све писне

Кад је сунчано све се види

Законски,пас је везан и шугав
Магловито ограђено
Нема ни антене ни одвода

Прво што исплива из преливене септичке јаме
Личи на неку велику књигу
Која је ,прича се,неразумљива
 и кад је сува

Било је покушаја да  се колективно прогледа
Али све је остало на речима
Влази,снази
Држави
Лековима и  свему што је њихово

   ______
           Из рукописа: Основи постморализма
   

четвртак, 19. фебруар 2015.

Награде и коментари (1)


ЖИРИ "ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ" ИЗАБРАО

Занимљива грађа, за сутра и прекосутра

____________
Коста 18. фебруар 2015. 14:40
Како то да није победио "одлични" писац Филип Давид и његово ремек дело од 170 страна?

Miodrag Tihomir 18. фебруар 2015. 21:23 
Vi mora da ste "odlican" kriticar i nacitan covek, cim procenjujete kvalitet knjige po broju strana... ___

У великом надметању за награду "Меша Селимовић" за књигу године, коју
традиционално додељују "Вечерње новости", суверено је победио Енес
Халиловић (1977), песник из Новог Пазара, са књигом поезије "Зидови" у
издању "Албатроса плус". Халиловић је тако постао, јубиларни, 30.
добитник овог престижног признања, које је у својој историји три пута
дељено на равне части.
Име овогодишњег лауреата саопштено је јавности у подне, у Вуковој
задужбини. Многобројним новинарима обратили су се новинар "Новости"
Драган Богутовић, који је са Огњеном Лакићевићем оснивач награде "Меша
Селимовић", и награђени песник.
- У овом тренутку прву помисао и најдубље осећање ћу прећутати. Желим да свакој вести приступим хладнокрвно. Ослоњен на судбину, без помпе, без сувишних емоција, примио
сам ову вест и одмах помислио да је стрпљење боље од свега на овом
свету. А нема тога посла у којем стрпљење игра тако важну улогу као у
писању. Писање, то је дуго посматрање, мишљење, дуго седење, редиговање,
скапавање над текстом. Без стрпљења писац је незамислив - рекао је
Халиловић.
Са 22 гласа критичара, он је овогодишњег "Мешу" освојио убедљиво, а његови "Зидови" су постали 11. песничка књига овенчана овом наградом. Халиловић је у 45 песама писао о појму зида,пратећи га кроз историју. Ту су Хадријанов, Сервијев, Кинески и
Берлински зид, зидови сазнања, у филозофији и у логици, али и они
упрљани политичким паролама... По начину певања, редукованом језику и
оригиналним замислима, како је истакао Милош Петровић, Халиловић и овом
књигом припада привилегованом делу савремене поезије.
- И Меша је писао о зиду. Он каже да иза зида, иза невидљивог стропа бије
кудрет-сат, незаустављив ход судбине. Чини ми се да тај ход обухвата
наша настојања, заблуде, мисли и сећања. Савремени човек јесте заробљен,
али не само физичким зидовима. Свуда по свету црне идеологије,
шоу-програми, јефтина забава, површност и понајвише себичност учиниле су
савременог човека заробљеником који је сведен на простог потрошача.
Тешко је онима који не читају, а још је теже онима који читају - поручио
је славодобитник и окупљенима прочитао песму "Јесен" из награђене
књиге.

У овогодишњем Великом жирију "Вечерњих новости" за књигу године
учестовало је 49 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижевних
историчара, који су овога пута предложили 85 књига. Око "Меше" су по
27. пут окупљени књижевни зналци који редовно прате домаћу продукцију и
који су годинама привржени овом престижном признању. Припадају
различитим генерацијама, од најмлађе до најстарије и, што је посебно
важно, заговорници су различитих књижевних поетика. Истовремено, долазе
из различитих средина и градова: Београда, Новог Сада, Ниша, Смедерева,
Крушевца, Крагујевца, Младеновца, Бањалуке, Бијељине, Новог Пазара,
Зрењанина, Сомбора, Суботице, Вршца, Јагодине и Мокрина.
Жирирање за "Мешу" специфично је и јединствено, не само код нас, него и у
региону: избор најбоље књиге године обавља се јавно, пред најширом
читалачком публиком. На страницама нашег листа гласови критичара
објављивани су свакодневно од 6. фебруара. До победника се стигло на
једноставан начин - збрајањем гласова. За "Зидове" су се одлучили: Милош
Петровић, Слађана Илић, Валентина Хамовић, Александар Б. Лаковић,
Бојана Стојановић Пантовић, Зоран Богнар, Гордана Влаховић, Александар
Костадиновић, Александра Петровић, Драгана В. Тодоресков, Часлав
Николић, Саша Радојчић, Радмила Лотина, Душан Стојковић, Драган
Бошковић, Јасмина Тонић, Валентина Питулић, Марија Васић Каначки, Зоран
М. Мандић, Шефкет Крцић, Татјана Лазаревић Милошевић и Небојша Лазић.


Песничка збирка 'Зидови' Енеса Халиловића добила 'Мешу' | Култура | Novosti.rs

ЛИТУРГИЈА