Сурбита

Сурбита
Виртуелни музеј Сурбита (визија Completariuma)

ДОНАЦИЈЕ И СВАКА ДРУГА ПОМОЋ српским "ЗАВЕТИНАМА"- НЕОПХОДНЕ

ДОНАЦИЈЕ И СВАКА ДРУГА ПОМОЋИ ПОДРШКА „САЗВЕЖЂУ ЗАВЕТИНА“

"Заветинама" је потребна свака помоћ!

уторак, 06. август 2013.

ВРЕДИМ ОНОЛИКО КОЛИКО ЗНАМ ДА ВОЛИМ ПОЕЗИЈУ / ЗОРАН М. МАНДИЋ




Мирајна Штефаницки: СТИХ ЈЕ МОЈЕ ВЕСЕЉЕ, Бистрица, Нови Сад, 2013. год.

           Када у поступку самеравања избора из архива корена емоција и идеја своје поезије писац посегне за фигуром мозаика да би кроз магични флуид његове унутрашње аркитектуре имагинирао матрицу нове и прекомпоноване језичке заједнице њених мапираних и меморисаних одраза, онда читаоцу, као дар, следи да са великим задовољством утоне у уживање доживљаја поновног читања резимеа пишчевих песама од пре и од данас.Карактер афирмације тог задовољства неспорно је нашем актуелном савременом песничком читалаштву понудила истакнута новосадска песникиња МИРЈАНА ШТЕФАНИЦКИ (1954) објављујући избор из своје поезије под заједничким насловом СТИХ ЈЕ МОЈЕ ВЕСЕЉЕ (92стр.). Реч је избору, који у себи сабира осећања, слике и сцене песма наслоњених на пет песникињих књига поезије објављених у временском распону од скоро две деценије: Између очију и руку (1993), Ноћи жене мајуркиње (1995), Вести о мени (1997), Непреболнице – песме мајке војника (2000)  и У сну жалфије (2007), а у коме из вибрација и таласа волуумена сасвим нове поетичке коммпозиције израња распоред три новоименована поглавља – Булка уроњена у сунце, Стих је моје весеље и Чежња уроњена у плаво.
          Пажљивом познаваоцу поезије Мирјане Штефаницики неће промаћи ни једна од битних чињеница, које у овом избору додатно, тог истог читаоца, фокусирају на меридијане узбудљиве лирске “причу” његовог сабраног емоционалног колорита. У коме је свака песма, сваки њен ред, изнедрен из истине по којој је исконски песник, како је то сликовито записао Бранко Миљковић, онај који у другима лечи болест од које сам умире, певајући да небисмо били сами, а нисмо сами само кад певамо, као то сетно записује Боро Капетановић. Зато кључ овог песничког здања треба потражити у песми Стих је моје весеље. У песми која је главни носач поетичког комплекса истоимене књиге, у песми у којој песникиња изговара антологијско признање – Вредим онолико колико знам да волим поезију, или колико је Стих моје весеље. У тој и таквој монолшкој размени речи са хартијом песникиња сугестивно гради метафорички монолит иконичне фигуре благослова поезије, настојећи при том, да андићевски, јавом и сном незаустављиво траје у рефрену немира и евокација живота. И то, у коме расплет њених мисли тражи благослов за бесмртну поезију, да јутро не би било празно, као то одзвања из једне од њених антологијских исповести. У оквирима жудње за таквим благословом песникиња буди своја сећања и онај мирис њихове музике, који брани њен песнички его од обесхрабљености алтерега да проговори о ожиљцима који, са мајурским виноградима под месецом певају тужне песме.
Ова књига ће остати упамћена и по покушају реанимације зборника поезије Сто песама, али и по, на једном месту, сабраних песничких и критичких гласова: Мирослава Антића, Јасне Мелвингер, Татјане Делибашић, Ралета Нишавића, Ксеније Катанић, Рајне Глиншек и свих оних, који су се одлучили да речима својих читалачких утисака допринесу чујности песничког гласа Мирјане Штефаницки. Посебну драж ове књиге чини анекс у чијој се рубрици налазе критичко-рецензентски текстови, осврти и писма песникиње, који у извесном смислу, симболизују дух способности њеног промишљања стваралаштва песника и сликара, који су изразили и нашли поверење у њеним речима.


Део ресурса Сазвежђа З

ЛИТУРГИЈА